Izvor: RTS, 15.Maj.2014, 19:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lionel Mesi i borba za dušu fudbala
Svet podrhtava u iščekivanju najvećeg sportskog događaja, nikako samo fudbalskog. Šampionat u Brazilu će promovisati najbolju reprezentaciju na svetu, kako i dolikuje, ali se neće na tome zaustaviti. Mundijal je prožet sa dva izuzetno zanimljiva lajtmotiva, čijeg punog opsega ćemo biti svesni tek po okončanju šampionata. On će dati odgovor, ako ne konačan a onda nešto najbliže tome, ko je najbolji fudbaler >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << u istoriji ove prelepe igre. On će direktno odrediti i koliko će te lepote u fudbalu zapravo ostati. A sve, ali baš sve, zavisi od majušnog momka iz argentinskog Rozarija koga, prikladno ili ne, zovu La Pulga (buva, prim. aut.).
Razloga zbog kojih je fudbal zanimljiv je malo manje od beskonačno. Jedan od njih svakako je i taj što je to najanarhičniji od svih sportova. U njemu ne postoji scenario, ne postoje akcije koje treneri ispisuju na papiru i koje igrači uče na pamet (sa izuzetkom prekida, podrazumeva se). Kada izađu na teren, igrači imaju potpunu autonomiju u odlučivanju kada će driblati, kome će dodati loptu ili kako će šutirati. Taj stepen odgovornosti najviše liči na realni život, i stoga je vrlo privlačan. Nije uzalud Žan Pol Sartr fudbal nazivao „metaforom života".
Ovo naravno ne znači da u fudbalu nema taktike i sistema. Ima ih itekako, i njihov razvoj je uzbudljiv skoro koliko i igra kojom se bave.
Fudbalska misao se razvija nepravilno i nepredvidivo - često se otimajući bilo kakvoj kontroli. Evolucija fudbalske taktike nije linearna. Korak unapred prate dva koraka unazad, a odmah zatim idu tri koraka postrance.
Stare ideje i shvatanja vrebaju iza leđa progresa i čekaju priliku da se ponovo pojave. Idealan primer za tako nešto je igra Grčke na EP 2004. godine, kada je šampionski tim Oto Rehagela igrao arhaičnu odbranu čovek-čoveka. Na taj način tehnički inferiorni fudbaleri su stvarali problem protivniku koji je ovaj jednostavno zaboravio kako da reši.
Tu su i reinkarnacije određenih pozicija. Kada je formacija 4-4-2 postala osnovni model igre, sučeljavanja ekipa koje su igrale na ovaj prihvaćeni način stvorila su prostor na bokovima. Tako je nastao ofanzivni bek.
Onda su igrači počeli više da trče, a brzina distribucije lopte je eksplodirala. Prosečno, vezni fudbaler dodirne loptu pre pasa 1,8 puta, nasuprot više od četiri puta koliko je to činio pre samo petnaestak godina. Odjednom je grupisanje više igrača na sredini terena postalo nophodno. Jedan od napadača se tako spustio u manevar, čime smo dobili sada najomiljeniju 4-2-3-1 formaciju.
Prostor koji je nekada davao priliku bekovima ovim je nestao, ali se otvorio za jednog od štopera. Sada defanzivac koji je jači na lopti ima slobodu koja ga pretvara u libera, poziciju koja se smatrala mrtvom još od onog dana kada je Franc Bekenbauer prestao da igra. Đerar Pike, Serhio Ramos i Havi Martinez (nije slučajno što su svi Španci) su prethodnica neolibera, koji će vrlo brzo postati standard u modernoj igri.
Ali, ovde govorimo o manjim promenama, promenama u obliku formacije ili metamorfozi određenih mesta u timu. Ponekad formacije same po sebi i ne znači previše, jer su one potpuno neutralne, dakle ni ofanzivne ni defanzivne. Konačna taktika je kombinacija formacije i stila, a samo ovo drugo odlučuje da li će se ekipa braniti ili napadati, i kako će to raditi.
Velike promene, tako suštinske da menjaju način na koji se fudbal igra i gleda, a fudbaleri vrednuju, su izuzetno retke. Sve značajne fudbalske revolucije - katenačo, totalni fudbal, pa čak i prelazak sa prvobitne 2-3-5 na WM (3-4-3) formaciju - nastale su kao reakcija na promenu nekog pravila igre ili unutar kulture koja nije imala previše iskustva u fudbalu pa samim tim nije bila opterećena pretpostavkom kako on mora da se igra.
Danas, kada globalizacija gura planetu u neku vrstu dosadne homogenosti, ni fudbal nije izuzet. Više ne postoji izolacija potrebna da se određeni stil igre razvija nezavisno.
Severna Koreja, zemlja čije ime ćete retko kada čudi u jednoj fudbalskoj priči, daje zanimljiv primer. Potpuni vakuum informacija u kojem žive i rade fudbalski pregaoci u ovoj zemlji učinio je da njihov nacionalni tim već godinama igra u formaciji 3-3-3-1. Naravno, inovacija ne znači uvek i napredak, tako da severnokorejski model ostaje samo njihov i na kraju beznačajan.
Nezaobilazni neprijatelj fudbalske mašte je i njeno veličanstvo statistika, koja one kojima je posao da razmišljaju o fudbalu tera da to rade gledajuću u brojke na ekranu, a ne u teren.
Zbog svega navedenog preovladavalo je mišljenje da je doba grandioznih fudbalskih inovacija vlasništvo prošlosti.
Onda se pojavila tiki-taka. Tačnije, pojavio se Đosep Pep Gvardiola, a sa njim i filozofija koju su mediji, duhovito koristeći onomatopeju, nazvali tiki-taka. Ovaj istinski izvanredan vid igranja fudbala nastao je tako što je Katalonac postulate koje je preuzeo iz holandskog totaalvoetbal pretvorio u do tada nezamislive ekstreme.
Ostavio je visoko postavljenu zadnju liniju, presing kojim se stvara iluzija igrača više na terenu i univerzalnost svih 11 igrača, ali je sve podredio posedu lopte i pasu. Defanzivce je birao po tome da li mogu da odigraju kvalitetnu loptu po dubini, a ne da li mogu da skoče na prekidu. Jedinog napadača je vratio nazad kako bi stvorio dodatno rešenje za dodavanje, a to, uz nezasitu težnju da protivnik i ne vidi loptu u najvećem delu meča, manifestovala se u sada već legendarnoj formaciji 4-6-0. Ovaj sistem je Barseloni doneo najuspešniju sezonu u istoriji fudbala, a Španiji titulu prvaka sveta i dve kontinentalne titule.
Skup specifičnih igrača, odgajanih unutar zidina La Masije, predvođenih specifičnim trenerom u vrlo specifičnom klubu, stvorili su mikrookruženje koje je dozvolilo ovakvo jedno malo fudbalsko čudo. Istini za volju, Barseloni su pomogli i ljudi u odelima, ali ne na način na koji bi to zluradi i zlonamerni ljudi pomislili.
Pre devet godina, dakle 2005, modifikovano je pravilo o ofsajdu. Igrač iza pretposlednjeg protivničkog defanzivca, da bi bio u nedozvoljenoj poziciji, od tada mora da dodirne loptu ili da ostvari fizički kontakt sa protivnikom koji je došao u posed lopte. U svakom drugom slučaju on je u pasivnom ofsajdu i igra se ne prekida.
Ovim je povećan efektivni prostor za razvoj akcije, što je stvorilo klimu koja je pogodovala igračima nežnije građe, ali sa monstruoznim sposobnostima sa loptom. Barselona takvih ima za izvoz, i to doslovno.
Ovo naravno nije presedan. Prošli put promena pravila je na ovaj način menjala konstalaciju odnosa u fudbalu 1992. godine, kada je golmanu zabranjeno da uhvati loptu u ruke nakon pasa saigrača. Ovim je sprečeno metastaziranje neizdrživo dosadnog fudbala viđenog na Mundijalu u Italiji dva leta ranije.
Fudbal je bio zatečen tiki takom. Ujedinjeni protiv zajedničkog neprijatelja, treneri i fudbaleri su pokušavali da pronađu protivotrov. Sezone su prolazile, oni su se mučili, dovijali i na kraju ispadali smešni - a Blaugrana je ređala trofeje. Ipak, hegemonija u sportu koji je toliko kompetitivan kao fudbal nije održiva. Bilo je pitanje trenutka kada će neko odgonetnuti najveću fudbalsku zagonetku i pronaći način da se suprotstavi Barsinoj tiraniji pasom.
Žoze Morinjo je, kao i svi pobednici, osporovan i obožavan, mudar i lud istovremeno. On je, opet kao i svi pobednici, spreman da uradi sve kako bi pobedio. To je i pokazao.
Fudbal je igra osvajanja prostora i stvaranja viška. To se radi na najrazličitije načine - igrom jedan na jedan, dva na dva, pretapanjem igrača iz jedne linije tima u drugu... Tiki taka je sublimacija svih ovih metoda i kao takva ona je nešto najbliže savršenstvu što ovaj sport može da ponudi.
Ispostaviće se da se ona sprečava na banalan, ali vrlo pragmatičan način. Dva komplementarna bloka od devet igrača, vrlo plitko postavljena, sužavaju polje za igru do te mere da više i ne postoji prostor koji treba osvojiti. Međuprostor, odnosno vertikalni i horizontalni kanali koji inače postoje između pozicija i linija tima, tada nestaju, a sa njima i mogućnost tehnički nadarenih igrača da ih koriste u svojim napadačkim akcijama.
I zaista, pobediti Barsu i druge ekipe slične provenijencije i nije tako teško. Samo je potrebno potpuno zanemariti fudbalski integritet i takmičarski ponos. Radkikalni posed lopte se neutrališe isto tako radikalnim bežanjem od lopte.
Morinjo je to prvo uspeo sa Interom 2010. godine, ali je prošlo još malo vremena pre nego što je njegov metod u punoj meri zaživeo.
Pep Gvardiola igru svojih timova zasniva na premisi koja kaže da ekipa koja ima loptu ne može da primi gol. Morinjo, pak, tvrdi da ekipa koja nema loptu ne može ni da pogreši, i da je samim tim ona zapravo u prednosti.
Ovo nas dovodi do trenutne anomalije, u kojoj je fudbalski teren pretvoren u šahovsku tablu na kojem se mečevi uglavnom završavaju patom. Dueli proaktivne ekipe, odnosno ekipe koja želi da se nametne i kontroliše posed, i reaktivne ekipe, odnosno ekipe koja se šćućurila ispred svog gola iščekujući priliku za kontraudar, imaju karikaturni obris. Prvi tim ima loptu u svojim nogama i do 70 ili 80 odsto vremena, a protivnički tim je zadovoljan jer je upravo to ono što on želi. A za sve to vreme - a ovo je najbitnije - nijedan ni drugi nemaju baš nikakvu kontrolu nad utakmicom.
Navijači velikim delom ne vole ovaj izrazito proaktivni fudbal. Navijači velikim delom ne vole ni izrazito reaktivni fudbal. Iako ovo zvuči kontradiktorno, to zapravo nije slučaj, jer se fudbalsko javno mnenje zapravo na ovaj način izjašnjava protiv binarnog odnosa koji je utakmice nekih od najboljih evropskih timova učinio dosadnim, čak i negledljivim.
Mi živimo u eri dominacije superklubova, koji osim što vladaju domaćim i internacionalnim takmičenjima, diktiraju sve igračke trendove. Zbog toga se sukob dve škole mišljenja, u kome učestvuju svi timovi sa samog vrha fudbalske piramide, polako sliva nadole i vrlo brzo bi mogao da zarazi i fudbalski plebs.
Međutim, čak i ako se to dogodi, to ne bi bilo toliko strašno. Na kraju će se stvari neumitno izgladiti i vratiti u ono što bi prosečan navijač nazvao normalom. Tezu (krajnje proaktivni fudbal) prati reakcija na istu u vidu antiteze (krajnje reaktivni fudbal). Njihov sukob će izroditi sintezu, odnosno neko umerenije taktičko shvatanje koje će stvoriti konsenzus kako će većina klubova igrati. To je neizbežno jer razvoj fudbala nikada ne prestaje. Fudbal je niz zareza, a ne tačaka. Jedino žulja činjenica da bi, dok se to ne dogodi samo od sebe, mogle da prođu sezone - sezone koje bi bilo jako mučno gledati. Druga opcija je da neko „pogura" čitav proces.
Ovde se zavesa podiže i na scenu stupa Lionel Mesi.
Najveći evropski klubovi imaju globalnu publiku. Svaki od njih ima višestruko više navijača u inostranstvu nego kod svoje kuće. Ovi navijači, zbog fizičke i kulturološke distance, nikada ne mogu da se poistovete sa klubom koji prate, barem ne u meri koja je neophodna da bi taj odnos bio premešten u iracionalnu sferu i samim tim bio učinjen trajnim. Ono što privlači ove „neobojene" fanove i što njihovu vernost održava jeste estetski utisak. Jednostavno, oni najčešće postaju privrženi klubu čiji stil igre im se dopada. Još češće se vezuju za jednog igrača koji onda postaje otelotvorenje kluba za koji kasnije navijaju.
I dok se klubovi ponekad maćehinski odnose prema navijačima u svom komšiluku, glas ovih udaljenih fanova ne smeju da ignorišu jer njihova naklonost generiše dve najvažnije stvari u modernom sportu - novac i ekspanziju klupskog brenda.
Sasvim je izvesno da će dodvoravanje publici u Aziji, Australiji, Americi, pa i Africi, definisati modele ponašanja klubova u budućnosti. Pobede će uvek biti najvažnije, ali sasvim je izvesno da će se razviti težnja da se do njih dođe igrom koja će privući i zadržati što više navijača.
Moć fudbalera kakav je Lionel Mesi u takvim prilikama nije potrebno previše objašnjavati. Mesijeva zvanična tržišna vrednost jeste 250 miliona, ali marketinški eksperti smatraju da on zapravo vredi tri ili četiri puta više. Međutim, ako Mesi postane prvak sveta, to bi obesmislilo brojanje miliona pored njegovog imena - jer bi njegov uticaj tada postao skoro bezgraničan.
Ako mali Argentinac dodirne „boginju" u Brazilu i sam će postati božanstvo, jer će nestati i poslednja prepreka koja sprečava ljude da ga proglase za najboljeg igrača u istoriji. A kao takav, njegov otisak na navijačku svest postaće veći nego ijednog sportiste ranije.
Globalna publika će želeti što duže i što češće da gleda fudbal koji Mesi igra. Timovi koji su naštelovani da se brane dokle god je to fizički moguće i koji od napada znaju samo za kontranapad će izgubiti podršku publike i biće izopšteni. Pod tim pritiskom, fudbal i njegovi glavni junaci će se neminovno povinovati i prilagoditi.
Ovo ne znači nekakav veliki povratak tiki-take, jer je vreme njene apsolutne dominacije, barem one njene prvobitne verzije, završeno u dve minhenske noći kada su Barselona i Bajern primili po četiri gola. Ovo pre znači da „parkiranje autobusa" više neće biti legitimno pribežište trenera koji igraju protiv ekipa talentovanijih od sebe.
Lionel Mesi će vrlo efikasno preseći gordijev čvor koji su zajedno, a opet nehotice, vezali Gvardiola, Morinjo i ostale trenerske aristokrate i fudbal će ponovo biti slobodan.
Ovo je, ipak, samo jedna bitka koju Mesi bije u Brazilu. Druga, mnogo veća i mnogo manje altruistična, tiče se njegovog pomenutog mesta u istoriji. Zvuči skoro nepravedno, ali karijera Lea Mesija će se doveka vrednovati po onome što je uradio na Mundijalima. Da bi bio „najbolji", mora da pobedi na najboljem takmičenju makar jednom. A ako ne odvede Argentinu do samog kraja u neprijateljskom Brazilu, ostaće samo „bolji od mnogih".
KRAJ PRVOG DELA
