Izvor: B92, 02.Nov.2020, 16:30
"Imam panične napade, nudio sam se klubovima da igram za džabe"
Pre samo nekoliko godina Gregori van der Vil bio je najbolji desni bek Holandije, sa kojom je 2010. godine igrao finale Svetskog prvenstva u Južnoj Africi.
Dve godine kasnije je iz Ajaksa prešao u Pari Sen Žermen i mnogi su mislili da će još dugo godina biti u svetskom vrhu.
Međutim, usledio je pad. Selidba u Fenerbahče, pa Kaljari i daleki put u Toronto.
U MLS-u je igrao do 2019. godine i od tada više nema klub, te nije odigrao nijedan meč.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << />
Od tada prolazi kroz strašne psihičke probleme o kojima je izvestio javnost na svom zvaničnom sajtu.
"Dragi svi,
Želim da podelim sa vam svoju priču i da vas informišem o tome kako sam. Uradiću to na engleskom kako biste svi razumeli.
Već više od godinu dana se borim sa paničnim napadim i anksioznošću, a to je nešto što je počelo kada sam kulirao kod kuće u Los Anđelesu. U tom momentu nisam znao šta mi se događa i mislio sam da imam srčani napad.
Moja prva pomisao je bila da nešto nije u redu sa telom, fizički. Zajedno sa različitim bolnicama i doktorima, koji su mi pregledali celo telo, došli smo do zaključka da je sve funkcionalno i optimalno. Posle ove potvrde, krenuo sam da istražujem mentalni aspekat, a na tome radim i dan-danas.
Postoji nekoliko razloga zbog čega mi se ovo događa i želim to da podelim sa vama. Kao profesionalni fudbaler uvek sam imao pritisak da pokažem svoju najbolju stranu, bez ozbira na to kako se stvarno ja osećao. Uvek sam stavljao emocije sa strane i to je nešto što se nakupilo tokom ovih godina. Frustracije, bes, razočaranja, tugu, sve sam to stavljao sa strane i samo nastavljao dalje. Pričao sam da me nije briga sam sebi i to je lako uraditi. Pa sam to i radio".
"Poslednjih nekoliko godina moje karijere nisu bile lake. Nisam bio potpuno srećan u Parizu, imao sam tešku godinu u Istanbulu, loših nekoliko meseci u Kaljariju, a najveći emotivni udarac primio sam kada sam morao da napustim Toronto. Posle sve te negativnosti, konačno sam imao dobru godinu u Torontu. Voleo sam tim, ljude i grad. Video sam tu sebe u narednih pet-šest godina. A onda, pravo niotkuda, morao sam da odem posle razgovora sa trenerom koga veoma poštujem. To me je sve povredilo i to i dalje čini.
Ali nastavio sam sa životom, opet sve gurnuo pod tepih i otišao u Los Anđeles. Probao sam da zaigram za drugi tim. Možda za mog starog trenera u Atlanti, ali nisu pokazali interesovanje. Potom sam probao da igram za timove iz Los Anđelesa i to za DŽABE, ali posle prvih pozitivnih odgovora, nisu me zvali. Moja karijera se tamo polako završavala.
Nisam shvatao koliko mi je to sve nanelo problema emotivno. Na sve to, imao sam i osećaj toga da nisam znao šta dalje u mom životu. Budio bih se svaki dan i ubijalo me je što nisam znao šta da radim. Dolazio sam iz rutinskog života sa treninzima i igranjem utakmica svake sedmice u život bez pravog cilja i rutine. Šest meseci kasnije, počeli su panični napadi.
Sada sam u Amsterdamu i osećam se dosta bolje. I dalje imam ljubav prema igri, ona nije nestala. Zato se trudim da se vratim na teren bez obzira na sve i veoma sam srećan što sam našao klub koji je voljan da mi pomogne da se to dogodi. RKC Valvajk me je primio otvorenih ruku i ponudio mi pomoć. Posle sjajnih razgovora sa trenerom i tehničkim direktorom, nisam mnogo razmišljao. Još nisam tamo gde želim da budem, ali radim svakog dana kako bih se vratio. Ne znam da li će se to dogoditi, ali vreme će pokazati. Bez obzira na rezultat, veoma sam zahvalan na pomoći svima u RKC-u.
Želeo sam ovo da podelim sa vama jer je to deo života. Bez obzira ko ste, svi smo mi ljudska bića i to može svakome da se dogodi. Želeo sam da opišem kroz šta prolazim i zašto je situacija takva kakva jeste danas. Nije to bila laka godina za mene, ali sada sam mnogo bolje i veoma sam uzbuđen oko svega što sledi.
Hvala vam,
Gregori van der Vil".
Pogledaj vesti o: Svetsko prvenstvo
.jpg)
