Izvor: RTS, 25.Feb.2014, 14:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Finale posle finala - Bitka za Hajberi
Do Drugog svetskog rata Englezi su smatrali sebe neprikosnovenim šampionima sveta iako nisu učestvovali na svetskim prvenstvima. Zvanični svetski šampion iz 1934. godine, Italija, želela je da u direktnom duelu sa nezvaničnog fudbalskog trona skine i "gordog albiona". To je dovelo do utakmice dve reprezentacije u Londonu koja je nazvana "Bitka za Hajberi". Meč je ostao upamćen kao jedna od najbrutalnijih utakmica u istoriji fudbala.
>> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << />
Finale svetskog prvenstva odlučuje koja će fudbalska reprezentacija sedeti na fudbalskom prestolu naredne četiri godine. Ipak, 1934. godine nije bilo tako. Italija, koja je kao domaćin osvojila drugi Mundijal, morala je da dokaže da je najbolja na još jednoj utakmici. Protivnik je bila reprezentacija Engleske koja, iako nije učestvovala na prethodna dva mundijala, sebe smatrala apsolutnim šampionom planete.
Za Englesku igrali su: Frenk Mos, Džordž Mejl, Edris Hapgud, Kliford Briton, Džon Barker, Vilfrid Koping, Stenli Metjuz, Rejmond Bouden, Edvard Drejk, Kliford Bastin i Erik Bruk.
Za Italiju igrali su: Karlo Ćeresoli, Eraldo Manceljo, Luiđi Aljemandi, Atilio Ferari, Luis Monti, Luiđi Bertolini, Enrike Guajta, Pietro Serantoni, Đuzepe Meaca, Đovani Ferari i Raimondo Orsi.
Iako je utakmica zvanično bila prijateljska, meč na Arsenalovom stadionu odigran 14. novembra 1934. godine bio je jedan od najbrutalnijih u fudbalskoj istoriji i ostaće upamćen po nazivu „bitka za Hajberi".
Na terenu bitku je dobila Engleska rezultatom 3:2, ali Italijani nisu bili nezadovoljni imajući u vidu šta se sve dešavalo na utakmici. Što je najvažnije, utakmica nije rešila pitanje koja je najbolja reprezentacija na svetu.
I ova utakmica, kao i mnoge druge imala je svoju uvertiru. Italijani su nekoliko meseci ranijeu Rimu postali svetski prvaci. To je bio drugi mundijal, prvi nakon legendarnog takmičenja u Montevideu.
Samo takmičenje je obilovalo kontroverzama. Fašistički lider Benito Musolini iskoristio je takmičenje za promociju fašističke ideologije i smatra se da je Mundijal u Italiji prvo veliko takmičenje koje je zloupotrebljeno u političke svrhe.
Mundijal su bojkotovali aktuelni svetski šampion Urugvajci, kao i Čile i Peru, tako da su se mesta otvorila za Brazil i Argentinu. Sami Italijani su se pojačali pred takmičenjem sa četiri argentinska i jednim brazilskim igračem (Orsi, Gautija, Demarija, Monti i Garisi), jer pravila u to vreme nisu bila čvrsta kada je u pitanju nastup za nacionalnu selekciju.
Na mundijalu se igrao eliminacioni, kup sistem, a prvi meč je odmah bio osmina finala. Smatra se da su Italijani imali obilatu pomoć sudija. U četvrtfinalu, u kojem su u ponovljenom meču savladali Špance pomogao im je švajcarski arbitar Rene Merser, koga je nakon svetskog prvenstva Švajcarska fudbalska federacija doživotno suspendovala.
U polufinalu protiv Austrije i finalu protiv Čehoslovačke vetar u leđa Italijanima navodno je dao švedski sudija Ivan Eklind koga je, kako se navodi, lično birao Benito Musolini.
I pored toga Italija je imala snažnu reprezentaciju u kojoj je najveća zvezda bio izuzetni golgeter Đuzepe Meaca. Trijumf Italije na terenu, kao što je rečeno, promovisao je fašizam u tada uzburkanoj Evropi, i ujedinio Italijane pod Musolinijem.
Englezi su sa druge strane sebe smatrali apsolutnim šampionima sveta i bili su uvereni su da nije bilo potrebe da učestvuju na „trivijalnim" takmičenjima kakva su svetska prvenstva.
Zanimljiv je bio odgovor člana Komiteta Fudbalske asocijacije Čarlsa Retklifa kada su Englezi pozvani da učestvuju na Mundiujalu 1934. godine.
„Nacionalne asocijacije Engleske, Škotske, Irske i Velsa imaju dovoljno posla sa svojim internacionalnim takmičenjima koja su, čini mi se, daleko bolja od Svetskog prvenstva koje se održava u Rimu".
Arogantan odgovor Ostrvljana možda daje najbolju sliku šta je u to vreme kolevka fudbala mislila o ovom sportu u ostalim delovima planete.
Ipak, kada je zakazana utakmica između zvaničnih svetskih šampiona, Italije i nezvaničnih svetskih šampiona, Engleske, obe strane učinile su sve da trijumfuju na meču.
Englezi su za utakmicu pozvali čak sedmoricu igrača Arsenala, što je do danas jedini put da se pozove toliki broj fudbalera iz iste ekipe. Englezi su predstojeći meč na Hajberiju smatrali pravim finalom svetskog prvenstva.
Italijanima je gostovanje na Hajberiju bila prva utakmica nakon osvajanja svetskog prvenstva pet meseci ranije i bili su silno motivisani da protiv Engleza potvrde svetsku dominaciju. Jeini susred dve ekipe godinu dana ranije u Rimu završen je remijem 1:1.
Koliko je Italijanima utakmica bila važna govori i činjenica da je Musolini kao nagradu za eventualnu pobedu fudbalerima obećao novi model automobila „alfa-romeo".
Meču na Hajberiju, koji je odigran po kišnom i maglovitom vremenu prisustvovalo je tačno 56.044 gledalaca. Englezi nikada na nisu na svom terenu izgubili od ekipa iz kontinentalnog dela Evrope, dok su Italijani, predvođeni taktičkim genijem, selektorom Vitoriom Pocom, izgubili samo četiri od 34 poslednja meča.
Sve je bilo spremno za spektakl, ali umesto spektakla viđena je jedna od najbrutalnijih fudbalskih predstava u istoriji ovog sporta. Pojedini izveštači meč su nazvali „krvoprolićem" zbog grube igre i velikog broja povređenih igrača oba tima.
Konci igre izgubljeni su već u drugom minutu kada je Ted Drejk, nakon brutalnog starta slomio nogu italijanskom centarhalfu Luisu Montiju. Imajući u vidu da u to vreme nisu bile dozvoljene izmene, ostatak utakmice „azuri" su igrali sa igračem manje.
Besni italijanski fudbaleri smatrali su da je Drejk namerno povredio njihovog saigrača pa su krenuli u osvetu. Po celom terenu mogli su da se vide brutalni startovi i jednih i drugih, udaranja, prljavi potezi na ivici tuče.
Na terenu Englezi su odmah profitirali od prednosti igrača više, iako su već u prvom minutu promašili penal.Samo minut nakon povrede Montija, u trećem minutu utakmice Erik Bruk je doveo Engleze u vođstvo. Isti igrač je u desetom minutu udvostručio prednost „gordog albiona". Italijane je dotukao Drejk (koji je slomio nogu Montiju) postigavši treći gol u 12. minutu utakmice.
Italijani su bili u nokautu, ali to ih nije sprečilo da igraju grubo i osvete povredu Montija. Najgore su prošli debitant Edi Hapgud, koji je na 15 minuta morao da napusti utakmicu da bi mu doktori sanirali slomljen nos. Eriku Bruku je polomljena ruka, Rej Bouden je zaradio povredu zgloba, Džejk Barker je povredio ruku, Drejk je zadobio posekotinu noge, dok su i ostali engleski fudbaleri brojali masnice i posekotine, ali svi su se vraćali u igru.
Naravno, englseski fudbaleri su na svaku brutalnost Italijana uzvreaćali istom merom, tako da je postojala realna opasnost da mali broj fudbalera završi utakmicu bez povrede.
Tek je na poluvremenu prestao rat na terenu. Nakon odmora u svlačionici obe ekipe su na teren izašle nešto hladnijih glava i počele su da zaista igraju fudbal.
Italijani su uspeli nekako da premoste hendikep od igrača manje i da sve opasnije napadaju gol engleske reprezentacije. Engleska je popustila pred napadima „azura" u 58. minutu, kada je Đuzepe Meaca postigao gol za Italijane. Isti igrač je četiri minuta kasnije postigao i drugi pogodak i smanjio rezultat na 3:2. Meaca je u još jednoj prilici pogodio prečku dok su Italijani u samom finišu utakmice propustili stopostotnu priliku da izjednače rezultat.
Odgovor na pitanje koja je najbolja reprezetnacija na svetu, ova utakmica na kraju ipak nije dala. Italijani su uspeli da sa igračem manje budu ravnopravni protivnici, a u pojeidnim trenucima i bolji rival od nezvaničnog samoproklanovanog svetskog šampioan Engleske.
I pored poraza, po povratku u Italiju „azuri" su dočekani kao heroji, jer su u neravnopravnoj bici bili ravnopravan protivnik moćnim Englezima. Fudbalere je dočekao Benito Musolini lično. Mediji su ekipu koja je igrala protiv Engleza, zbog hrabre igre nazvala „lavovi Hajberija".
Englezi su pobedili na terenu, ali nisu dokazali da su najbolja reprezentacija na planeti, makar ne nakon utakmice protiv Italije.
Ser Stenli Metjuz, decenijama kasnije, prisećajući se duela na Hajberiju, rekao je da je to najbrutalnija utakmica koju je igrao u karijeri. Njegove reči za kraj samo potvrđuju da je fudbal još u to vreme bio više od sporta.
