Izvor: Blic, 11.Jul.2010, 01:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropsko prvenstvo
Pa, dobro: svet će dobiti osmog svetskog prvaka u fudbalu. Evropa – petog. I to novog, zaista novog. Uprkos očajnom početku – izgledalo je da će ovaj Mundijal biti gori od Italije devedesete, uprkos nedoraslom suđenju, uprkos blaterovštini, Svetsko se prvenstvo završava kako treba: dva najbolja tima igraju finale.
U prve dve nedelje ispoljile su se sve mane Blaterov(sk)e megalomanije. Praznjikavi stadioni, besmislene razlike u nadmorskim visinama gradova u kojima >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se igra, potpuni diletantizam u sudijskim kriterijumima (gora suđenja na fudbalskom turniru mogu se videti samo na Olimpijadama), mali broj golova i, sada je jasno, idiotska lopta koja je unesrećila nekoliko golmana, a nije donela nijedan zaista lep gol osim onog Van Bronkhorstovog, Dungin kukavičluk – sve su to elementi koji su stvar činili nepopravljivom u početku.
A onda su zaigrali Holandezi. I Nemci. Za Špance smo znali, za Argentince se nadali.
Iako potpisnik navija za fortifikovanu Barselonu, pardon Španiju, naše arhi-neprijatelje u fudbalu još od trinaestog februara sedamdeset četvrte, prvi put u životu, a sa jednostavnog razloga čiste lepote, ipak valja reći kako je Holandija za nijansu više zaslužila konačnu pobedu. Najpre, igraju lepo, a daju i više golova; potom, imali su nešto teži put u finale; i, na kraju, zemlja Johana Krojfa igra glavnu utakmicu prvenstva po treći put.
Ali, i Španija je zemlja Johana Krojfa, možda i više. Na izvestan način, ovo je finale posthumni trijumf filozofije Marinusa Mihelsa i igre spomenutog mršavka sa brojem 14 na leđima, baš onog koji je umeo da pronađe Neskensa sa pola terena, mikrohirurški teledirigovano, čoveka koji je u poluvremenu u svlačionici palio cigaretu za kuliranje. Jeste, sada svi igraju fudbal onako kako je to pre četrdeset godina propisao Rinus M. Čak i Brazil. Samo što im baš ne ide.
Šta god da se dogodi večeras u Johanesburgu, očajan utisak sa finala prošlog prvenstva – pobeda Italije, Kanavaro najbolji igrač, Materacijevo psovanje – biće poništen. Fudbal je privremeno spasen: zbogom Lipi, zbogom Oto Rehagel. Zbogom Dunga. Ćao svima koji misle da je fudbal odbrana i trčanje, a ne postizanje golova. Jedno drugo ne isključuje, to zna čak i novi trener Reala, ali prvo ne može zameniti drugo. Odnosno može. Ali ne zadugo.
Španija je već prvak sveta po količini razmenjenih pasova i neupropaštenih lopti. Već činjenicom da svaki napad kreće iz zadnje linije, o daljnoj transimisiji kroz Alonso-Buskec-Ćavi-Inijesta sredinu da ne govorimo, Španija je postavila izgled stvari za budućnost: četiri-četiri-dva pripada prošlosti, a za najbolji rezultat valja imati najbolje majstore. Ovu su lekciju na gorak način savladali Nemci. Jeste, davali su brdo golova, ali nepotrebnih, a Klose i Podolski nisu slučajno imali beznačajnih četiri godine od prošlog prvenstva. To se ne može reći za Švajnštajgera: taj je od majstora postao velemajstor i zato ga traže tamo gde se finala očekuju i podrazumevaju. U Španiji igra jedanaest majstora koje vodi maestro. U Brazilu ima dvadeset tri majstora koje je vodio korepetitor hora.
A u Argentini?
Pa, ono što se desilo na kraju, bilo je očekivano na početku. Da Maradona nije trener, to smo znali i pre. Ali je Maradona – Maradona, a to na fudbalskom znači Pali Anđeo, Ludi Šeširdžija, Čupava Kugla, Energetska Bomba. Za mene je on i dalje najprijatnije iznenađenje prvenstva: četiri dobro vođene utakmice u kojima Mesi, uprkos činjenici da ga je trener prezadužio obavezama, šutne dvadeset tri puta, uglavnom u okvir gola. I peta u kojoj se Čupavi potpuno zijanio (bosanski za "nije znao gde mu je dupe, a gde glava”). U drugom poluvremenu prepustio se svojoj melanholiji, zaboravivši da na klupi ima matorce koji ne mogu dugo, ali mogu mnogo. El Loco Palermo i Huan Sebastijan V. mogli su, ako je iko mogao, u poslednjih pola sata dati gol. Hajnce bi se tada više bavio svojim osnovnim zanatom. A u poslednjih deset minuta svima bi bila frka. Ali, Maradona ne bi bio Maradona kad bi bio praktičan i racionalan.
Vratimo se finalu Evropskog prvenstva, za ovu priliku izmeštenog na dno Afrike. Znamo kako će igrati Holandija i Španija, znamo ko će hteti sredinu terena i umereni tempo, znamo ko je moćan po krilima i ko se na krilima smenjuje kao da je potpuno svejedno kojom nogom igra, znamo ko ima veći broj majstora, a ko veći broj golgetera. Sve znamo, i u tom radosnom saznanju čekamo da se dogodi lepo, zaista lepo finale, ono u kome igraju dva tima koja žele lepu pobedu, a ne samo rezultat.
Kako god završilo, Johan Krojf će uživati.
Njegov duh lebdi nad Igrom.
