Izvor: Kurir, 26.Jun.2010, 11:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DUVANJE U VUVUZELU I MALO ISPOD
Sve je počelo 1982, u Španiji. Makar za mene. Sećam se igrača Hondurasa koji plaču jer smo im uvaljali gol, koji nama nije značio ništa, a njih je direktno izbacio iz druge faze takmičenja. Posle sam imitirao Miljana Miljanića u školskom dvorištu, a ostala deca me prezrela (bili smo prvi osnovne), uz citat pokupljen od nekog od „velikih“ s kojima su gledali reprezentaciju SFRJ na Mundijalu: „On je usrao motku na Svetskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << prvenstvu“.
Ko je usrao motku na Svetskom fudbalskom prvenstvu 2010? Pre svega onaj ko je odlučio kako je Srbija krajnji sukcesor SFRJ, pa samim i naslednik loše fudbalske karme koja prati njene fudbalske reprezentacije! Usrali su motku i naši fudbaleri što nisu odigrali makar nerešeno s Ganom. Usrao je motku i (za sve koji nameravaju da ga imitiraju u školskom dvorištu) Radomir Antić, jer on je ipak trener, a usrala je motku i naša cela zemlja jer nije bila u stanju da rodi makar jednog rasnog strelca koji bi se uklopio u ovaj tim.
Oduvek smo imali golmane sa prstima od vazelina i refleksima kao kod junetine u supi. Oduvek smo imali odbrambene igrače - eksperte za pljuvanje u lice protivnika i šutiranje lopte u sopstveni gol. Oduvek smo imali vezni red sa jednim do dva uspavana genija, koji nikako nisu hteli da se probude kad je najviše trebalo. Ali oduvek smo imali i rasne napadače. Koji su umeli da ga nekako umese, čak i kad je iza njih deset uspavanih antilepotica.
Međutim, fudbal je matematika, geometrija, metafizika, proporcija i antiproporcija. A ovog puta antimaterija i disproporcija dovele su do toga da su nam strelci isluženi, uplašeni i neefikasni, baš sad, kad je iza njih tim spreman da pravi šanse za golove. Da je Antić imao vremeplov pa da je pokupio Žigića pre nekih pet godina... Ovako - motka.
Na veznog igrača se ne treba ljutiti ako ne da gol, pa čak ni iz pet šansi. Ni na lošeg napadača se ne treba ljutiti ako ne da gol, zato i jeste loš napadač. Ah, kako se sve to tako jasno vidi sad, kad je propast došla. Ne smemo da se žalimo ni na milimetarski precizne australijske šuteve niotkud, ni na sudiju „pedersena“, koji nam nije svirao čist penal, sve su to faktori koji u fudbalu postoje oduvek i služe da propadanje na svetskim prvenstvima bude potpuno zaokruženo.
„Sad konačno na miru mogu da pratim Svetsko prvenstvo“, „Ma, znao sam da ćemo da puknemo“, „Idem sad da se napijem i pobijem“, „Čekaj, gde mi je žena dok ja gledam fudbal“, samo su neke od misli kojima prosečan Srbin pokušava da se oporavi od ovako brutalnog poništavanja naše fudbalske „veličine“. Svi smo se napalili kao goveda, videli smo se u polufinalu (Ameri, pa Urugvaj, šta je to za nas), a onda se desilo ono što se u stvari dešava otkako znamo za sebe. Poduvali smo.
Ali bar smo pobedili „Švabe“. Taj istorijski aspekt ovog prvenstva pominjem samo zato što je ova tema toliko neinspirativna da mi je ostalo dovoljno prostora i za pisanje o tome. Baš u doba kada je „Švabo“ opet udario (sumnjiva mešetarenja Boda Hombaha i podmuklo podmetanje nemačke čizme Srbiji na njenom evropskom putu), Srbin se postavio kao i svaki put dosad i na kraju, i na kraju, Srbin pobedio! Od ove godine 18. juni 2010. pamtiće se kao datum kad je uspešno probijena deveta neprijateljska ofanziva, u portelizabetskoj fudbalskoj bici. Šteta samo što je „Švabo“ prošao dalje.
