Izvor: Politika, 15.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šef CIA Karli del Ponte: Baš me briga šta ti misliš
Bivša tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte trpela je oštre napade SAD zbog objavljivanja optužnica protiv generala Sretena Lukića i još trojice srpskih generala za zločine na Kosovu, zbog čega joj je i predočeno da „vrata Vašingtona za nju više nisu otvorena”. U svojoj knjizi „Lov”, koja će biti objavljena krajem meseca u Italiji, Del Ponte piše da su se SAD protivile objavljivanju optužnica 2003. protiv Sretena Lukića, Vladimira Lazarevića, Nebojše >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Pavkovića i Vlastimira Đorđevića zbog ratnih zločina na Kosovu 1999, tvrdeći da bi to otežalo napore u hvatanju haškog begunca Ratka Mladića.
Ambasador Pjer Prosper iz kancelarije za ratne zločine američkog Stejt departmenta rekao je Del Ponteovoj krajem oktobra 2003. u Hagu da su „on i Vašington nezadovoljni” zbog odluke Tužilaštva da objavi četiri optužnice, navodi se u knjizi, u čiju je kopiju za medije pre zvaničnog objavljivanja imala uvid agencija Beta. „Za žaljenje je i neprimereno što je Tribunal objavio optužnice protiv četvorice generala. Stigle su dok su u toku bile inicijative za hapšenje Mladića. Znate da su za vas u Vašingtonu vrata bila otvorena. Od sada pa nadalje ćete morati da kucate”, poručio je Prosper Del Ponteovoj.
Američki zvaničnik prethodno je od Del Ponteove tražio da „ne čini ništa po pitanju objavljivanja optužnica”, jer on pokušava da postigne dogovor sa srpskim vlastima da predaju Mladića, a da u zamenu četvorici generala bude suđeno u Beogradu. „To smo već znali, iako Prosper nikada nije obavestio Tužilaštvo da se radi na takvom dogovoru, nikada nas nije konsultovao i, čini se, nikada mu nije palo na pamet da na taj način gazi nezavisnost Tribunala”, piše Karla del Ponte.
Objavljivanju optužnica, pre svega protiv generala Lukića, protivili su se i zvaničnici u Beogradu koji su od bivše tužiteljke zahtevali da odustane od njih, tvrdeći da bi one destabilizovale zemlju i obećavajući da će, u zamenu, Mladić sigurno biti uhapšen.
Mesec dana pre objavljivanja optužnica, tadašnji premijer Srbije Zoran Živković preneo je Karli del Ponte da je Mladić glavni prioritet Beograda i da je vlada osnovala specijalnu grupu od 30 ljudi čije je jedini zadatak hapšenje odbeglog generala. Ta jedinica ima nadležnost da sprovede hitne operacije u bilo kom delu zemlje, uključujući i vojne strukture. Ubrzo je, međutim, usledio jedan propali pokušaj hapšenja Mladića, u kojem je učestvovalo stotinak pripadnika policije i specijalnih snaga. „Pitala sam zašto Tribunal nije bio pozvan da učestvuje u toj akciji. Pitala sam se da li je ta priča bliža istini od priča o operacijama NATO o kojima povremeno čitamo u novinama ili o kojima se govori u diplomatskim razgovorima. Ne znam kome da verujem. Počela sam da mislim da te akcije nisu ništa drugo do odglumljeni pokušaji koji treba da nam pokažu da se nešto pomera dok se u stvari ništa značajno ne događa”, piše Karla del Ponte.
Kada je pitala Živkovića da li bi bilo moguće da se specijalnoj grupi za hapšenje Mladića pridruži jedan član kancelarije Haškog tužilaštva, tadašnji premijer je rekao da nema ništa protiv, ali da se s tim „moraju složiti i SAD”. „Znali smo da je skorašnja opsesija Beograda Mladićem podgrevana energijom koju šalju SAD. Bilo bi sjajno kada bismo znali šta rade SAD i s kojim ciljem. Ako bi Mladić bio uhvaćen, da li bi Vašington savetovao Bosni da povuče tužbu (pred Međunarodnim sudom pravde) protiv Srbije i Crne Gore? Da li je to motiv opsesije Vašingtona Miloševićem, a ne recimo Karadžićem? Nemamo predstavu. Vašington nas o tome ne obaveštava”, piše bivša tužiteljka.
Tokom posete Vašingtonu, oktobra 2003, Karlu del Ponte je čak i tadašnji državni sekretar SAD Kolin Pauel pozvao da „ima u vidu političku situaciji u Srbiji i da ne obelodanjuje optužnice”, na šta ona nije pristala. Pre nego što je napustila Vašington, Karla del Ponte je Prosperu rekla da se nada da general Lukić nije uključen u specijalnu jedinicu za hapšenje Mladića. „To bi bio vrhunac”, rekla je.
Opisujući nedoslednost politike SAD po pitanju hvatanja haških begunaca, Karla del Ponte piše i o susretima 2000. i 2001. s tadašnjim direktorom američke obaveštajne agencije CIA Džordžom Tenetom. Kako navodi, od Teneta je tražila da koordinira aktivnosti te agencije s naporima Haškog tužilaštva i drugim obaveštajnim agencijama i tako pomogne u hvatanju Karadžića i Mladića. „Karadžić je moj prioritet broj jedan”, rekao joj je tada Tenet, objašnjavajući da je za SAD podjednako važno to hapšenje kao i hvatanje Osame bin Ladena. On je za Karadžića još rekao i da ga podseća na „sicilijanskog šefa mafije”.
Prilikom njihovog sledećeg susreta, naredne godine, bivša tužiteljka podsetila je direktora CIA da su prošli meseci i da „imajući u vidu rezultate, teško može da mu veruje”. Pitala ga je koje mere je CIA preduzela da osigura hapšenja i na koji način CIA može da sarađuje s Tribunalom. „U okvirima zakona SAD, trebalo bi da možemo da razmenjujemo informacije i radimo zajedno s obaveštajnim agencijama drugih zemalja, pre svega Francuske, Velike Britanije i Nemačke. Ako nemate nameru da nešto učinite, mislim da bi trebalo barem da podržite naše napore”, poručila je Karla del Ponte Tenetu. „Slušaj, gospođo, za ono što ti misliš, baš me briga!”, odgovorio joj je tadašnji šef CIA.
Karla del Ponte je u svojoj knjizi navela i da je Vašington bio protiv toga da Beograd ponovo preuzme kontrolu nad Kosovom, jer je želeo „što pre da status pokrajine bude rešen u korist Albanaca, kako bi Pentagon mogao da preusmeri svoje trupe na kritičnije konfliktne zone, poput Iraka i Avganistana”. „Pošto su se Amerikanci sada našli u situaciji da vuku konce koji nisu vezani ni za šta, Koštunica je slobodan da igra na rusku kartu po pitanju Kosova, i tako i igra”, zaključila je bivša tužiteljka.
Beta
[objavljeno: 16.03.2008]
.jpg)
