Izvor: Politika, 17.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predsednik SAD nije znao
Jedan o pogrešnih američkih poteza u Iraku bilo je i rasformiranje tamošnje armije – obelodanjuje se uoči obeležavanja pete godišnjice najvećeg rata današnjice
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 17.marta– Serija eksplozija odjeknula je Bagdadom u kome se danas nalaze dva američka najuticajnija lidera– posle šefa Bele kuće Džordža Buša– potpredsednik Ričard Čejni i predsednički kandidat republikanaca Džon Mekejn. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Obojica su se na istom mestu obrela istim povodom– da podstaknu nade u stabilizaciju prilika, uoči pete godišnjice rata u Iraku (koja se ovde obeležava 19, a tamo 20. marta), ali su detonacije potvrdile da je situacija na najvećem savremenom bojištu još daleko od ishoda koji se odavde priželjkuje.
O istrajnim opasnostima govori i podatak iz izveštaja AP – da Čejnijeva poseta nije bila najavljena i da se njen dnevni red drži u tajnosti. Reporterima je takođe rečeno da ne javljaju o njegovim aktivnostima sve dok on ne ode s lokacije na kojoj su se one zbile"
Zašto je Irak još poprište žestokih obračuna iako je režim Sadama Huseina brzo oboren, posle samo 40 dana invazije, pitanje je na koje odgovori stižu „korak po korak”. Današnji „Njujork tajms” objavio je rezultate svog opsežnog istraživanja, iz koga proizlazi da je jedan od glavnih razloga za produžavanje ratnog košmara bila– američka odluka da se, ubrzo po okupaciji, rasformira iračka armija. I to bez konsultacija administracije sa sopstvenim operativnim komandantima.
Tu, po mnogima kobnu, odluku doneo je tadašnji okupacioni upravitelj (od 11. maja 2003. do 28. juna 2004) Pol Bremer, precizira list. Bremer je, po sopstvenoj izjavi, a bez i potvrde i demantija onih na koje se poziva, doneo odluku pošto je prethodno „poštujući nalog predsednika o lancu komande izveštavao direktno samo ondašnjeg šefa Pentagona Donalda Ramsfelda” (podneo ostavku u decembru 2006. posle poraza njegovih republikanaca na parlamentarnim izborima u kojima je dominanta tema bio irački rat).
Bušovoj administraciji se i inače prebacuju „preterana tajnost, selektivnost i odlučivanje u vrlo uskom krugu”, a u ovom slučaju se ispostavlja da je pomenuta odluka doneta– mimo znanja operativnog vojnog vrha. Gotovo kao u crtaću, naizgled podređeni Džeri (nadimak Bremera) „nadigrao” je Toma (kako bi se, prigodno, mogle nazvati „krupne zverke” oružanih snaga).
Odlukom Džerija, slažu se „Tajmsovi” intervjuisani učesnici delikatnog procesa, izmenjen je prvobitni invazioni plan da se na okupu održi jezgro Huseinove armije. Bilo je predviđeno, navodi se, da se rasformira samo diktatoru najlojalnija snaga, Republikanska garda, a da se ostale jedinice sačuvaju tako da „tri do pet divizija budu jezgro buduće armije, a da druge jedinice učestvuju u obnovi zemlje”.
Za odstupanje od tog pristupa, prema sadašnjem svedočenju, nije znao ni tadašnji šef kopnenih operacija general Dejvid Mekirnan. Iako mu se, u okviru nastale „rašomonijade”, pripisuje da se saglasio s dekretom koji je Buš doneo na osnovu Bremerove preporuke, on je odbacio takva prebacivanja kao „lažna” i precizirao: „Nisam ni video takvu odluku, niti sam se s njom saglasio.”
U prvobitnom, šire razmatranom, ratnom planu se isticalo da je neophodno očuvati glavninu iračke vojske jer bi bilo rizično da se najednom „250.000–300.000 vojnika izbaci na ulicu”. S takvim procenama se složio i tadašnji zamenik čelnika Centralne komande general Džon Abizaid.
S promenom strategije nije bio upoznat, kako kaže, ni ondašnji šef diplomatije i general (nekadašnji šef Generalštaba združenih oružanih snaga) Kolin Pauel. Pitao je, stoga, tadašnjeg predsednikovog savetnika za nacionalnu bezbednost Kondolizu Rajs (koja je Pauela nasledila na kormilu Stejt departmenta): „Kondi, šta se dogodilo”? Odgovorila mu je, kako on prenosi: „I ja sam iznenađena, ali tako je odlučeno, jer je predsednik stao iza Džerijeve odluke.”
Sporna odluka bila je, čini se, i izneveravanje datih obećanja. Jedan od ratnih planera, pukovnik Džon Agolja podseća da su Amerikanci, sedam meseci pre invazije, slali poruke, uključujući i bacanje letaka, s pozivima da se irački vojnici predaju ili dezertiraju, a da će zauzvrat biti uključeni u domovinsku „novu armiju”. Usledilo je (sa svim drugim nesinhronizacijama tog maja 2003. godine) opšte raspuštanje koje je, kako se procenjuje, bitno povećalo otpor invazionoj koaliciji sa SAD na čelu.
Čejni i Mekejn, koji svoju izbornu kampanju vezuje za pretpostavljeni napredak Amerikanaca na iračkom frontu, uveravali su u bagdadskim odvojenim razgovorima s premijerom Nurijem al Malikijem, kako se izveštava, da će trupe supersile tamo ostati „do poraza Al Kaide”. Kad je pre pet godina počela invazija, Vašington je optuživao Irak da održava „tesne veze sa tom terorističkom mrežom Osame bin Ladena”. Ta tvrdnja se, kao i pretpostavka da tamo postoji oružje za masovno uništavanje, pokazala neosnovanom.
Obe navedene proizvoljnosti su se potvrdile tek kaoposledice invazije, koja je sama sebe oslabila, uz ostalo, zbrzanim rasformiranjem tamošnje armije. Evidentna su, naime, u vremenima koja su usledila i još traju– i masovna uništavanja i dejstva Al Kaide"
M. Pantelić
[objavljeno: 18/03/2008.]
.jpg)
