Izvor: Politika, 30.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zvezda i Partizan, za lepšu stranu tranzicije!
Kako privatizovati srpske fudbalske klubove "Ljudi danas pate od najrazličitijih stvari, ali sigurno ne pate od obrazovanja", često ima običaj da kaže savremeni filozof Petar Sloterdijk. Setili smo se ove uzrečice poznatog filozofa povodom sve učestalijih priča da se mora požuriti sa privatizacijom sportskih, odnosno fudbalskih klubova u Srbiji, inače nam se crno piše.
Fudbalski savez Srbije je sa svoje strane učinio inicijalni korak – osnovao je komisiju od kompetentnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ljudi, univerzitetskih profesora i dokazanih privrednika, i obavezao ih da formulišu predlog, naravno ispred fudbalske organizacije, kako bi trebao da izgleda model zakona o privatizaciji fudbalskih klubova.
Jer, ako se čitava privreda, naročito u zemljama tranzicije, kreće u pravcu privatizacije, onda to mora da važi i za fudbal, zar ne? Srećna je okolnost što su manje – više oni koji rade u fudbalu svesni toga da je potrebno što pre rešiti problem privatizacije. U suprotnom, teško ćemo srpski sport izvući iz krize koja ga je zahvatila, pre svega, zato što je , sport, zahvaćen kako tranzicionim promenama, tako i globalističkim turbulencijama. Zapravo, sve dok ne sagledamo sport, posebno fudbal kako biznis – i jedino kao biznis – sigurno je da ćemo imati velikih muka.
Problem oko modela privatizacije nastao je, čini se, onog trenutka kada je neko predložio da se u Zakonu o sportu ugrade mehanizmi kako da se privatizuju sportski klubovi. I tako je to krenulo... iako mi već imamo solidan Zakon o privatizaciji preduzeća, samo je, u stvari, trebalo u postojeći tekst ugraditi poglavlje o privatizaciji klubova – i time bi problem, skoro bezbolno, bio rešen. No, otišlo se u drugu krajnost – pošto nismo imali Ministarstvo za sport, dugo se čekao i porađao Zakon o sportu, da bi sve bilo odloženo da to uradi resorno ministarstvo, jer se pretpostavljalo da će se u novoj republičkoj vladi, pod pritiskom sportske javnosti, formirati i Ministarstvo za sport i omladinu.
"Španski
U razgovorima, ne u javnoj raspravi, apostrofiran je još jedan problem, čisto praktične prirode – što su Crvena zvezda i Partizan tražili, najverovatnije ponukani "španskim modelom" da se privatizuju drugačije od ostalih klubova. To je, naravno, izazvalo burne reakcije pravnih puritanaca koji su smatrali da bi svi klubovi trebalo da su jednaki pred zakonom.
Kao da se zaboravilo da u Evropi ne postoji jedinstven model po kojem su organizovani fudbalski klubovi. Razlika je od države do države.
Domaći zagovornici leks specijalisa u postupku privatizacije Crvene zvezde i Partizana imali su – pretpostavljamo – na umu kako su to učinili Španci, 1991. godine. Rečju, u Španiji je zakonskim aktom ozvaničeno, baš kao što to traže ljudi iz Crvene zvezde i Partizana, da se svi ostali klubovi (što oni i jesu) mogu privatizovati osim Real Madrida, Barselone i Atletika Bilbao.Ova tri kluba i dan-danas žive kao sportska društva, iako ostvaruju i troše milione i milione evra.
Zakonodavac je, naime, na opšte zadovoljstvo španskih navijača i ljubitlja fudbala smatrao da ovi klubovi zbog svog istorijskog, sportskog, socijalnog, pa i političkog značaja, ne mogu biti privatizovani, odnosno ne mogu biti u vlasništvu jednog čoveka.
Ako bismo u taj kontekst smestili Crvenu zvezdu i Partizan lako bismo došli do saznanja da su ta dva naša najveća brenda – i jedina fudbalska brenda – u sličnoj situaciji kao što su to španski velikani.
Pa ipak, i tu ima ozbiljnih razlika, posebno kada je reč o načinu rukovođenja samim klubovima.
Dok su kod nas ova dva najveća kluba organizovana kao udruženja građana, bez ozbiljnog sistema kako se biraju članovi skupštine, upravnog odbora, dotle se u Španiji tačno zna po kojoj proceduri se neko može naći u najužem upravljačkom telu. Naime, predsednici Real Madrida i Barselone, kao i članovi upravnog odbora koje oni izaberu, dužni su da od svojih ličnih para, kao neku vrstu garancije, deponuju deset odsto godišnjeg budžeta kluba, što u pojedinim slučajevima ide i do nekoliko miliona evra.
Realov princip
Real i Barselona, to je bar dobro poznato, svake sezone kupuju najveće svetske zvezde, skoro nemilice trošeći klupski novac. Međutim, u tim klubovima postoje strogi instrumenti kontrole, pa je, tako reći nemoguće, da se neko iz kluba obogati finansijskim špekulacijama!?
Zanimljivo je: Real Madrid sa svojih 350 miliona evra budžeta, ne može da izađe na berzu, članovi ne mogu da finansiraju klub, niti da klub ima osnovni kapital u multinacionalnim kompanijama, ili da se koristi novcem bogatih pojedinaca, kao što je to, primera radi, slučaj sa Čelzijem i njegovim vlasnikom Romanom Abramovičem.
Samim tim što Real Madrid i Barselona nisu u vlasništvu jednog bogatog čoveka, već pripadaju svim svojim članovima i navijačima, ti klubovi uživaju velike simpatije ne samo u Španiji, već svuda u svetu, jer su upravo ovi klubovi, s razlogom, stekli epitet da su "ona lepa i prijatna strana globalizacije".
Možda bi ovaj španski model nekako bio i najbliži našem mentalitetu, odnosno modelu privatizacije Crvene zvezde i Partizana. Treba o tome dobro razmisliti.
Premijer liga – privatna
Možda je, u svetlu polemike kako privatizovati srpske klubove, po kojem modelu, korisno pogledati i kako je to regulisano u u prestižnim evropskim ligama.
U Engleskoj su svi klubovi sto odsto privatizovani, s tim što su neki, kao Mančester junajted, Mančester siti, Liverpul i Čelzi, u rukama stranaca.
Slična situacija je i u Italiji. Mislimo tu, pre svega, na Milan, Inter, Juventus, Parmu, Fiorentinu... dok u manjim gradovima gradske vlasti dotiraju svoje klubove.
U Francuskoj je situacija šarenolika –Lion je prvi francuski klub koji se kotira na berzi i posluje kao preduzeće. Monako je privatni klub porodice Renijeri. Marsej je, primera radi, prodat jednom kanadskom biznismenu za 115 miliona evra, Nant drži familija Daso, dok je Pežo klub fabrike Sošo, i tako dalje...
Zanimljivo je da u Nemačkoj nema privatnih klubova: oni su i dalje u nekoj vrsti "društvenog vlasništva". To ne znači da u klubovima nema privatnog kapitala, svakako ga ima, ali oni koji ulažu u klub dobijaju status, reklamu i izvesne poreske olakšice. Praktično nemački klubovi su najbliži modelu korporativnog upravljanja.
Potrebna studija izvodljivosti
Oni domaći fudbalski eksperti, posebno ako su dobro naoružani znanjem kako na najbezbolniji način izvršiti privatizaciju klubova, smatraju da neće ići lako. Dosta je to kompleksan problem.
Prvo, potrebno je jasno utvrditi čija je imovina fudbalskih klubova –šta je vlasništvo samog kluba, šta lokalne samouprave, a ima, nažalost, dosta toga što može potpasti pod Zakon o restituciji.
Dugo, potrebno je prvo doneti neko zakonsko međurešenje da se klubovi iz statusa udruženja građana prevedu u društvena preduzeća, da bi se uopšte i mogla privatizovati.
Treće, i to bi, takođe, moglo da bude jedno nužno međurešenje: potrebno je da se sačini neka vrsta studije izvodljivosti i da se izvrše odgovarajuće pripreme. Za ovo je najbolja strategija "korak po korak". Sva ostala rešenje se manje –više nalaze u Zakonu o privatizaciji koji je, smatramo, bolji poligon za implementaciju privatizacije fudbalskih klubova od Zakona o sportu.
Uostalom, sve što prođe javnu raspravu ne može biti loše rešenje. Mogu biti loši samo – zakonopisci.
Pavle Simić
[objavljeno: 30.06.2007.]
