Izvor: RTS, 03.Avg.2013, 01:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zlato ili nešto sjajnije?
Po ko zna koji put, srpski sportisti odlaze tiho, a vraćaju se kao nacionalni heroji. Možda su svesni šta su postigli na terenu, a sigurno nisu šta su postigli van njega.
Srbija je na krovu Evrope. Ali ovo nije priča o tome.
Da su golobradi mladići poklekli u finalu, sigurno se ne bi pričalo ovoliko o njima, ali i da se to dogodilo, siguran sam da bi, barem jedan deo Srbije, opet bio ponosan na njih.
Naravno, mentalitet u nas je takav, da je Ljubinka >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << Drulovića i njegovu četu na turnir ispratila uža rodbina i po koji novinar, a sada su na svakoj naslovnoj strani, i glavna tema na svakom ćošku.
Ali nema veze. Navikli su naši sportisti na to - da odlaze tiho, a vraćaju se sa medaljama i peharima. Ni o tome nije reč.
Ne pričamo ni o ljudima koji su sada najglasniji u njihovom veličanju, a do finala nisu odgledali ni minut borbe mladih srpskih fudbalera. Tačnije polufinala, jer nekako, kao po običaju, kada bilo ko od naših sportista dođe do polufinala onda tek zamiriše uspeh, pa svi kroz nekoliko minuta postaju veliki navijači.
Ne pričamo ni o tome da je srpski fudbal odavno umro u ovoj zemlji. Koliko puta je samo sahranjen, koliko puta su mnogi držali opelo, izdavali pomen... Ovi momci su uspeli da ga vaskrsnu, izgleda.
Svakako nije reč o FSS-u, Tomislavu Karadžiću, Siniši Mihajloviću, koji su u Srbiji nekako uvek nezaobilazna tema.
Na posletku, ne pričamo ni o peharu i neverovatnom uspehu na terenu. Pričamo o nečemu, bar po meni, mnogo bitnijem.
Ovi momci su vratili veru među narod. Ispunili mnoga srca, čiji su novčanici odavno prazni. Vratili osmeh na umorna lica vrednih ljudi u Srbiji za čiji mukotrpan rad niko ne mari.
Danas smo svi isti. Direktori, zemljoradnici, novinari, doktori, čistači, vatrogasci... Nema podela. Ponos nam je zajednički.
Tih nekoliko desetina sekundi, dok su složni, zagrljeni, spremni da na terenu izginu jedan za drugog, pevali himnu svoje zemlje u kojoj su odrasli (tako kako su odrastali)... Učinili su me ponosnim. Ponosnim što sam rođen u Srbiji. Ponosnim što takvi ljudi predstavljaju moju zemlju. Ponosnim što sam i dalje ovde... Za tih nekoliko desetina sekundi ne bih menjao crveni pasoš ni za jedan na svetu, što je svako sigurno poželeo nebrojeno puta.
Na igri, uspehu i osvojenom peharu im čestitam, ali na odnosu prema grbu na grudima i svemu što su mi pružili im zahvaljujem!
