Izvor: Politika, 09.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život ispod deset sekundi
Američki sprinter Moris Grin, bivši svetski i olimpijski šampion, u karijeri je čak 52. puta nadmašio magičnu granicu na 100 metara. – U penziju zbog povreda
Ono što se već duže vreme naslućivalo nedavno je i zvanično potvrđeno – Moris Grin, jedan od najboljih sprintera svih vremena, povukao se sa staze.Za vreme obilaska olimpijskih borilišta u Pekingu 33-godišnji Grin (rođen je 23. jula 1974.) je rekao da su povrede „jedini razlog za odlazak u penziju”.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Američki atletičar, bivši svetski i olimpijski šampion, ostaće i dalje u sportu koji ga je proslavio, najavivši da će se trenerskog posla baviti i privatnim biznisom.Grinova priča o putu ka uspehu, slavi i novcu ne razlikuje se mnogo od stotina drugih sportista afro-amerikanaca.
U porodici je bio najmlađi od četvoro dece. Sa osam godina počeo je da trenira. Boreći se za egzistenciju radio je u restoranima brze hrane, na utovaru i istovaru kamiona, kao prodavac karata u bioskopu... Urođeni talenat za trčanje omogućio mu je da kao 19. godišnjak treći put uzastopno postane srednjoškolski prvak savezne države Kanzas. Kasnije, kada je stigao i do priznanja i do novca, stereotip se nastavio: Grin je kupio kuću sa pet spavaćih soba, luksuzni mercedes sa tablicama na kojima je pisalo „ zlatni Mo”, sve moguće gigantske „nosioce zvuka i slike” (voli da glasno gleda filmove „Skarfejs” i „Top gan”), itd.
Stalno je govorio da će jednog dana biti najbrži čovek na svetu. Uzor mu je bio legendarni Karl Luis, opsesija 9,79 sekundi Bena Džonsona, diskvalifikovanog olimpijskog pobednika iz Seula 1988.
U aprilu 1995. u jednoj trci u Teksasu savladao je Luisa, pretrčavši 100 metara za 9,88 sekundi.
Povreda ga je sprečila da 1996. izbori mesto u olimpijskom timu SAD. Od tada praktično i počinje pravi Grinov pohod na trofeje. Celo detinjstvo i tinejdžersko doba proveo ne udaljavajući se više od 40 kilometara od Kanzasa. Uslov napretka bila je promena sredine i - bolji trener.
Prelomni trenutak u karijeri predstavljao je dolazak u Los Anđeles u „pogon” čuvenog Džona Smita čije su „univerzitete” već pohađali Ato Boldon, Džon Dramond, Mari Žoze Perek...
Prvih devet meseci Grin ne samo da nije napredovao nego se čak i „usporio”. Boldon je kasnije u raznim intervjuima pričao kako je Grin „posle treninga odlazio u najudaljeniji deo terena i plakao”.
Smit je Grinu (1,78 m; 79 kg.) prvo znatno povećao telesnu masu. Nekoliko godina kasnije, da gledaoci nisu znali o kom je sportu reč, za sve članove američke zlatne štafete 4x100 m na sidnejskoj Olimpijadi pomislili bi, zbog „brda mišića”, da su profesionalni kečeri.
Sledeći korak u stvaranju šampiona bio je rad na tehnici sa naročitim akcentom na start. Sledilo je obrazovanje kako najbolje rasporediti snagu u tih 100 metara i sačuvati dah za završnicu. Paralelno sa tim Smit je stalno radio na učvršćivanju Grinovog samopouzdanja.
Grinova prva „eksplozija” dogodila se 1997. na američkim kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Atini. U obe trka je pobedio, prvo sa 9,96, pa sa 9,90 sekundi. Sa ovim drugim rezultatom već se probio na treće mesto rang liste američkih trkača svih vremena: jedino su Liroj Barel (9,85) i Luis (9,86) bili ispred njega.
Tada je i počelo Grinovo „zlatno doba” i pokretna traka najvrednijih trofeja: zlatna medalja na 100 m na SP u Atini 1997, zlatna odličja na 100, 200 i 4x100 metara na SP u Sevilji 1999, olimpijska „zlata” u Sidneju 2000. na 100 (sa 9,86 savladao je u velikom dvoboju Kanađanina Donovana Bejlija i njegovih 9,91) i 4x100 m, prvo mesto na 100 m. na SP u Edmontonu 2001, kao i bronzana medalja na 100 m i „srebro” u štafeti 4x100 m na Olimpijskim igrama 2004. u Atini.
Kao kruna svega, 16. juna 1999. u Atini pao je i svetski rekord - 9,79. Grin je ostvario svoje snove. Uostalom u istoriji atletike niko nije više puta od Grina (52) pretračao 100 metara ispod magične granice od 10 sekundi. Ako ga zdravlje posluži možda će to poći za rukom aktuelnom svetskom rekorderu (9,74) Asafi Pauelu. Ali do tog trenutka ima još dosta vremena...
Ratko Pavlović
[objavljeno: 10/02/2008]
