Izvor: Press, 16.Nov.2012, 17:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živim svoje snove
Ni sama ne znam kako, ali verovatno su nam neke kosmičke sile pomogli da Bojanu Maljević nagovorimo na intervju. Iako ih daje retko, a i ponuđenih ima ko zna koliko, ovog puta smo imali jak adut za razgovor - vest da se nakon 18 godina, sa istom glumačkom ekipom ponovo snimaju „Otvorena vrata", kultna serija, čije se replike danas možda i više koriste nego pre. Osim toga, njena uloga naučnice Katarine u seriji „Budva na pjenu od mora" mnoge je prijatno iznenadila.
U >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << razgovoru za Press TV, ova lepa glumica i producent otkriva ko je bio toliko lud da se usudi da opet snima „Otvorena vrata", govori šta je radila sve ovo vreme, o trenutnom stanju u pozorištu, sećanjima koja je vezuju za filmove „Nož", „Bulevar revolucije"...
- Sve što bih vam rekla je kliše: da sam umorna, da mi je potreban odmor; da sam zadovoljna što radim ono što volim, da mi deca dobro i zdravo rastu... Istovremeno sam loše, kao i mnogi drugi, jer je takvo neko vreme. Ne volim da se žalim, dobro sam - kaže nam Bojana.
Vaše pojavljivanje u seriji „Budva na pjenu od mora" mnoge gledaoce je prijatno iznenadio, ali isto tako i navelo na pitanje otkud Bojana, šta se s njom dešavalo sve ovo vreme.
- Problem sredine u kojoj živimo, između ostalog je i taj da ako vas u medijima nema - onda ne postojite. I to na onaj najbanalniji način. Nikada nisam bila deo estrade i izbegavam „da me ima" kada za to nemam profesionalni povod. Dakle, bila sam tu sve vreme, nakon filma „Sestre" snimila sam jedan divan film koji ćete tek videti, „Top je bio vreo", započela sam snimanje dečjeg mjuzikla „Zmajovini pangalozi", snimala sam pomenutu „Budvu", igrala u pozorištu. Tu sam. Samo se ponekad krijem.
Ono što je nedavno u medijima odjeknulo poput bombe bila je vest o nastavku snimanja „Otvorenih vrata", posle 18 godina, sa istom glumačkom ekipom. Opišite nam kako je izgledao ponovni susret s Lanetom, Vesnom, Đuričkom, Sofijom....?
- Izgledao je kao da se nikada nismo rastajali. Pa - i nismo! To su sve moji dugogodišnji prijatelji, mi smo tu i kada ne radimo zajedno. Ipak, radost što ćemo ponovo raditi svi skupa, posle 18 godina, neizmerna je. Ovih dana smo se često sastajali, Vesna je bila u Beogradu, pa smo se siti ismejali.
„Otvorena vrata" nekad i sad?
- To ćemo moći da uporedimo tek kada budemo gledali. Nadam se da će nastavak biti prijatno iznenađenje za sve koji su voleli stari serijal, ali i za nove gledaoce koji ipak očekuju i nešto drugačije od programa koji im se nude.
Da li je bila potrebna ludost ili hrabrost, pa posle toliko godina snimati nastavak serije koja bi trebalo da bude neodoljiva kao što je bila i onda?
- Bogdan Diklić je rekao da je morao neko od nas da bude lud pa da pokrene nastavak. A kada sam predlog iznela mom ocu, koji je producirao prvi serijal, rekao je da samo ako smo ludi nećemo to napraviti. Ko sam ja da se njihovom mišljenju suprotstavim? (smeh)
Na svom blogu pozvali sve ljubitelje ove serije da vam pomognu sugestijama. Da li ste dosad usvojlii neki predlog?
- Kada nešto tako dugo traje kao „Otvorena vrata", onda se neminovno pitate šta je to što traje, šta su ljudi zavoleli, šta ih je privuklo toliko da se toj seriji vraćaju iznova. Mi smo na taj način samo oslušnuli deo publike, kako diše, kako razmišlja... Ali i neke želje ćemo ispuniti, najpre kada je o glumačkoj podeli reč.
Budući da se u međuvremenu ništa nije promenilo, osim što su akteri stariji, ima li potrebe da se menja scenario, i ona čuvena rečenica Katarine Anđelić: „Ne mogu da podnesem taj lažni, ničim neizazvani, potpuno nemotivisani optimizam"?
- Scenariji su novi, scenografija je nova, sve je novo samo smo mi stari. Karakteri ostaju isti, tako da verujem da će Katarina i dalje teško podnositi sve što je lažno, uključujući i optimizam.
Pročitala sam negde da film „Top je bio vreo" pominju kao moralno nepodoban. Otkud takve insinuacije i o čemu se zapravo radi u filmu?
- Ne znam gde ste to pročitali, ja nisam nigde. Ali baš me zanima ko se to drznuo da procenjuje moralnu podobnost filma. Ne znam o čemu se radi, ali verujem da je reč o nekakvom nagađanju - škakljiva ratna tema, pa zato. Istina je, međutim, sasvim suprotna. Ovaj film je na strani ljudskosti, o njoj se u filmu radi.
Da li ste vi i vaš suprug, reditelj Boban Skerlić, na svojoj koži osetili šta znači kada se politika umeša u umetnost?
- Jesmo, a ko nije. Teška je to tema za moj uzrast, hajdemo dalje.
Jako malo ste u javnosti. Da li vam Tviter i blog na kojima ste aktivni služe da kažete sve što mislite bez bojazni da će neka vaša izjava biti pogrešno protumačena, što vam se dešavalo više puta s nekim tabloidima?
- Retko otvaram dušu i u životu, a kamoli na društvenim mrežama. Ali kad govorim šta mislim, u bilo kom mediju ili bilo kome, ne zanima me da li će neko vaditi iz konteksta, zlonamerno tumačiti i slično. To neka ide na dušu onima koji to rade. Moje je da kažem šta mislim, ako hoću. Mada, sve me više mrzi i to. Koga je briga šta ja mislim?
Izjavili ste da žalite što niste više igrali u pozorištu. Smatrate li da je pozorišni repertoar, čast izuzecima, suviše estradizovan?
- Pozorište je u teškoj, veoma teškoj situaciji, ali ne mislim da je estradizacija pozorišta njegov osnovni problem. Ima dobrih predstava, uzbudljivih. Ne mislim da je repertoar tako loš. Stanje u kulturi je toliko teško da me je pomalo stid da o tome govorim površno, za novine. Verujte, mnogo je sve otišlo do sto đavola.
Kako vi komentarišete to što postoje ljudi koji kontrolišu određena pozorišta, pa tako godinama imamo jedne te iste ljude čiji komadi „vonjaju" na neka prošla vremena. Ima li tome kraja?
- Ne mogu to ni da komentarišem.
Glumac danas mora da odabere da li će raditi ono što ga zanima ili ono što donosi novac ili slavu uz gutanje splačina, a članovi Ateljea 212 više neće moći da odbijaju uloge. Kako vi balansirate?
- Nisam član nijednog pozorišta, niti sam ikada bila. Možda baš zato da ne bih balansirala. Nije to jednostavna tema, ali svesti glumce na zaposlene koji ispunjavaju neki broj radnih sati suludo je.
Kakva sećanja vas vežu za snimanje filma „Nož" čije se replike ne zaboravljaju?
- Sve u vezi s tim filmom pamtim kao izuzetno lepo. To je poslednja tako velika produkcija rađena kod nas i nadam se da ćemo ponovo biti u prilici da realizujemo neki tako veliki projekat.
Kakva je osećanja u vama uskovitlala knjiga Žarka Lauševića?
- Žarkovu knjigu doživela sam kao iskrenu ispovest, izuzetno vešto napisanu, ali sva svoja osećanja rekla sam jedino njemu.
Kako s ove distance gledate na „Bulevar revolucije"?
- Kao na predivnu šansu koju sam dobila i iskoristila onoliko koliko sam mogla i umela sa svojih 17 godina. Hvala Vladi Blaževskom što je od stotinu devojaka na probnom snimanju prepoznao i izabrao baš mene i imao poverenje da mi da taj težak zadatak.
Gluma iziskuje konstantno čeprkanje po dubini svog bića. Da li ste ikad otkrili nešto što vas je iznenadilo?
- Ah, mnogo puta. To čak nema veze s tim da li je uloga važna, glavna, dramska ili ne. Čak nije nužno povezano s pripremanjem nove uloge. Čeprkanje se dešava neprestano. I u pauzi rada. Profesionalna deformacija (smeh).
Kako biste opisali stanje duha i tela po završetku predstave u kojoj se niste štedeli ni sekundu?
- Posle takve predstave oseti se radost... Pa, jedna velika praznina.
Šta vi privatno radite sa svim tim tuđim životima i emocijama u sebi?
- Čuvam ih. Pa ih puštam kad mi zatrebaju.
Dozvoljavate li svojim sinovima da sami biraju da rade ono što im se sviđa ili je ipak veliki vaš uticaj i usmeravanje na prave vrednosti?
- Usmeravanje na prave vrednosti, to svakako da, ali to je deo vaspitanja. Drugo je pak izbor aktivnosti ili interesovanja. Nije dobro detetu praviti izbor, treba mu samo otvoriti mogućnosti. Da stekne uvid, saznanje, da nauči da prepozna ono što ga zanima. Nametanje tu nije od velike koristi, mada istorija i drugačije svedoči.
Šta vi najčešće ponavljate?
- Lepe reči. Zagrljaje i poljupce.
Kakvi vas izazovi trenutno golicaju, o čemu sanjate?
- Postoji vreme kada se sanja i kada se snovi realizuju. Meni je sad zapalo ovo drugo. Sanjaću posle opet.
