Izvor: B92, 01.Jul.2019, 10:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zec iz šešira
Nikad ne znate kada će vam se snovi ostvariti. I kojim putem ćete stići do ostvarenja. Znam samo da samo dugo, dugo sanjao taj vimbldonski san.
Tenisko svetilište. Poslednji servis na meču, meč lopta. Bacam lopticu visoko, ona pada, pada... Udaram je reketom, krećem brzinom munje ka mreži i na ritern sa druge strane odgovaram nedostižnim forhend volej udarcem. Kraj!
Publika u delirijumu, svi na nogama, ja na kolenima u neverici da me čeka ta čast da prigrlim >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << taj prelepi vimbldonski trofej.
Ali uvek usledi to pucketanje prstima, buđenje, ništa od sna. Nisam igrač, novinar sam. A voleo bih da sam samo jednom, makar jednom odigrao i gem pred tom publikom.
Koliko je ovakvih i sličnih snova bilo, dragi moji i kod vas? Ne znam, ali još dok sam bio u avionu, kada smo bili nadomak britanske obale i kada sam je ugledao, prošla me je neka prijatna jeza. Evo ga „dejt“ sa Vimbldonom, konačno! Here we come!
Aerodrom „Hitrou“, strka i frka, taksi i put ka jugozapadnom delu Londona, ka Mičamu, gde ću biti ove dve nedelje kad nisam tamo, na svetilištu teniskog sporta.
Kada ste u Londonu ni sa taksistom ne možete da izbegnete priče o engleskom vremenu i tenisu. I fudbalu, da, naravno. Stariji gospodin Piter je navijač Arsenala, kaže da ne vozi tako često po predgrađima, da je vreme u subotu (svedok sam tome) bilo pakleno, za njih kada je 32 je nesnosna vrućina.
Mi po našoj skali znamo i za 40 i više, pa šta se tu može, ali kada smo se dokačili teme tenisa, Piter mi je rekao da je u Engleskoj i dalje, bez obzira na svu tu tradiciju i istoriju, tenis i dalje „stvar elite“. I da, po njemu, zato ima tako malo britanskih šampiona jer, jednostavno, nema masovnosti.
„Endijeva mama, Džudi sada se trudi da tenis učini dostupnijim osnovcima, da reket i žuta loptica budu rado viđeni rekviziti po školama. Fudbal, atletika, ragbi, plivanje, sve ima prednost nad tenisom jer je on i dalje skup sport“, kaže Piter.
I onda Endi, naravno. Kažem mu da me raduje što se vraća, prenosim mu one trenutke iz Melburna sa meča sa Bautistom Agutom i one scene posle kojih me uhvati jeza i na pomisao koliko je tu emocija bilo.
„Dobar je momak, zaista bi bilo lepo da se vrati i u singlu“, kažem Piteru koji mi je otkrio jednu neverovatnu stvar.
„Jeste on dobar momak, ali mnogo je ljudima ove trebalo da ga prihvate“, kaže.
„Zar posle one titule iz 2013. posle 77 godina nije bilo dovoljno?“, pitam ga, na šta mi on kaže da nije.
„Godinama je ovde bilo u stilu ’samo da neko drugi pobedi’. Zaista!“.
Kada me je pitao znam li zašto, naslutio sam odgovor, ali nisam ga rekao.
„Škotska i Engleska, duga istorija sukoba...“, kratko je dao presudu.
Nedelja jutro, vreme za odlazak na Vimbldon, dan pre turnira. Gde je taj hram tenisa, gde je to carstvo trave koje je uzdiglo mnoge šampione i u prah pretvorilo nadanje hiljada i hiljada tenisera koji nisu imali tu sreću i čast da postanu vlasnici velikog pehara?
Ne znam, ali kako se kroz kvart Vimbldona probijam ka mestu gde su tereni i ceo vimbldonski kompleks, osećam se kao Alisa u zemlji čuda.
Prelep ambijent onih tipičnih kućicaa britanske gradnje sa crvenom opekom, tako jednostavnim i skromnim naizgled, a opet tako veličanstvenim. I te bašte, ti vrtovi, cveće, to zelenilo koje opija na sve strane, na svega 24 stepena, čini da se osećam kao da sam u raju. I jesam, dabome, onom teniskom!
Kako idete niz „Church road“ i ulice koje se račvaju sa njim i vode ka Vimbldonu, tako je sve jasnije gde ćete stići. Svuda korpice sa cvećem, zeleno-ljubičaste zastave Vimbldona, ta magična i savršena kombinacija dve boje koje zaista i jesu boje Vimbldona.
Uvek kažem, zgodnije je pešačiti, posebno kada želite da skinete koji kilogram i bolje upoznate okolinu, a može da vam se dogodi da recimo naiđete i na Grigora Dimitrova, kao što je to bio slučaj sa mnom.
Umalo se ne sudarismo, izađe momak iz jednog prolaza gde su se prodavali lokalni specijaliteti, med, kobasice, slatkiši...
„Grigore, dobar dan. Kakve su prognoze, šta očekujete na Vimbldonu ove godine?, pitam ga imajući u vidu da je ovde 2008. bio juniorski šampion.
„Samo da pobedim u prvom kolu, videćemo za posle“, kaže mi uz osmeh pre nego što je usledio brzinski selfi za dugu uspomenu.
Odoše Griša i njegov prijatelj, a kada sam stigao na Vimbldon, ostao sam bez teksta. Imam utisak da je tih nekoliko kvadratnih kilometara prostora nešto zaista čudesno. Taj ’miris’ tradicije, istorije, kulta ovog sporta, to je nešto što treba osetiti.
Bila je nedelja i sve je nekako još bilo mirno, iako su organizatori na sve strane pokušavali da završe što je ostalo da se proveri i završi. Klinci i volonteri kako da razviju ceradu u slučaju kiše, stjuardima su izdavana poslednja uputstva za prvi i najluđi dan turnira, kada je toliko mečeva na sve strane, kada je lako izgubiti kompas. Pristizali su i novinari, igrači su trenirali u Orangi parku i okolnim terenima, poslednje pripreme za početak velike predstave.
Tenis je takav da i kada se spremate za onaj dvonedeljni turnirski štimung, uvek morate da budete „na federima“, za slučaj da nešto iskrsne. A tako je bilo u nedelju nešto posle 13 po lokalom vremenu. Kada je na treningu Novaka Đokovića primećen šampion Vimbldona iz 2001. godine, Goran Ivanišević.
„Dobar dan, ja svratio, onako malo“...
Ne, nije to bilo u tom stilu. Goran je zauzeo ozbiljnu pozu, u opremi je kao da će igrati, odmerava svaki Novakov potez. Tu su Vajda i ostatak ekipe, nema druge nego zaista proveriti je li istina da će Ivanišević ovde u Londonu pomagati Novaku, kako se proširilo preko Tvitera kad su ga videli u Orangiju.
Novak i Jan Lenard Štruf, kog je pobedio na Rolan Garosu, igraju fudbal teniskom lopticom, onako opušteno, ekipa se pakuje, Ivanišević uzima stvari i torbu sa reketima, u hodu razgovara sa Vajdom.
„Idemo na tu slovačku kavu“, smeje se Splićanin.
I pitate se, otkud sad to? A ko će ga znati! Znao je Novak-mađioničar i ranije da napravi iznenadne poteze (Tod Martin, Radek Šćepanek...), pa je i sad, na Vimbldonu, ali ovog puta i bukvalno, izvukao Zeca iz šešira!
Ivanišević (Zec), kako ga zovu prijatelji, reče kako je sve to bilo na brzinu, kako ga je poziv za saradnju zatekao na turniru veterana u Švedskoj, odakle samo što se vratio da se prihvati zadatka.
Sećam se Gorana na Vimbldonu. Onaj neobičan stav pri servisu, pa topovski udarac, bezbroj as servisa, voleji. I te 2001. kada je pao Rafter u tom finalu, kada je došao na lutriju da osvoji Vimbldon sa vajld kartom! Još jedan dokaz magije koja se dešava na ovim terenima. Titula kada su mnogi mislili da je bilo nemoguće je osvojiti.
Tu, baš na tom mestu, gde se i tako nešto dogodilo, Novak Đoković je četiri puta osvajao najvažniji teniski pehar. Došao je po peti.
Prišao sam najbliže što sam mogao do terena na Central kortu, na nekih metar i po do dva, da osmotrim tu savršeno podšišanu travu na osam milimetara, dok se još može, jer posle će sve biti samo gledanje iz medijske lože, koja ima onaj šmek starih engleskih fudbalskih stadiona, sa drvenim stolovima, naravno, ofarbanim u zeleno, tamno zeleno. Da sve bude u tonu.
Koliko je ljubavi uloženo u to da ta trava ima tako savršen izgled? Da dočeka šampiona od prošle godine, u ponedeljak od 13 po lokalnom vremenu, 14 po našem, da po dugoj tradiciji označi početak novog nadmetanja.
Da, upravo to. Tradicija. „Heritage“. Nasleđe. Godine prolaze, šampioni dolaze i prolaze, ostaje nešto večno i uvek isto. Vimbldon.
Ovog puta, i vreme je savršeno. Idealno, ugodno za igru. Letnji lahor. Na Novaku je samo da ozbiljno shvati Filipa Kolšrajbera, jer je Nemac prava „nagazna mina“. I da sve krene kako se poželeti može. I da sve krene kako treba za Janka Tipsarevića i za Dušana Lajovića i za Miomira Kecmanovića, Aleksandru Krunić, oni prvi u srpskom korpusu izlaze na terene.
Presecite zeleno-ljubičastu traku, dragi moji ljubitelji tenisa. Opustite se i uživajte. Magija počinje.
