Izvor: MozzartSport.com, 07.Sep.2014, 15:48   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zavela me svetla velikoga grada... (FOTO)

(OD SPECIJALNOG IZVEŠTAČA MOZZART SPORTA IZ MADRIDA)

Iako sam već treći dan u prestonici Španije, odlučio sam se da tek danas otkucam svoje prve utiske, jer sam želeo da prvo, koliko-toliko, obiđem jedan od najlepših gradova na svetu i zaista se uverim u sve te priče koje sam čuo toliko puta do sada.

Granada je jedno magičnog mesto, koje ću pamtiti dok sam živ. Jer, tu sam ispunio jedan veliki dečački san i napravio jedan veliki korak napred u novinarskoj karijeri. >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << I eto, taman kada sam se navikao na kompletnu draž ovog mesta u srcu Andaluzije, došlo je vreme za pakovanje i selidbu u Madrid. Iskreno, nisam mogao ni da pretpostavim šta će me sve dočekati tamo.

Još od dolaska na aerodrom shvatiš da je Madrid stvarno jedna od najvećih svetskih metropola. Prvo pešačiš dobrih 15 minuta da bi došao do mesta gde ćeš pokupiti kofer, a onda čekaš još minimum pola sata da dođeš na red za taksi. Ludo!

Kada sam se konačno smestio u hotel, shvatio sam da sam usput video pregršt neverovatnih stvari i da ću to sve morati da pogledam izbliza, što pre! Nisam hteo da čekam mnogo, već sam odmah skočio pod tuš i krenuo u grad. Inače, hotel je savršen! Nalazi se u samom centru i verovatno je najbolji u kojem sam ikada bio. Do sada nisam uspeo da nađem apsolutno nijednu zamerku na odabir ljudi koji su bili zaduženi za taj deo posla... Svaka čast! Elem, Madrid...

Oko pola 10 uveče izašao sam ispred hotela, samo sa mapom u ruci, na potpuno nepoznatoj teritoriji i rešio da krenem u šetnju "na slepo". Vrlo brzo sam provalio da je moja ulica, zapravo, prepuna kafića, lokala, restorana, barova, pabova...i da je svaki ugostiteljski objekat - KRCAT! Toliko da ne možeš da šetaš opušteno, već moraš konstantno da paziš da nekoga ne zgaziš, udariš, gurneš... Uprkos svim preprekama na putu, nisam dozvolio sebi da propustim nijedan detalj. Toliko prelepih zgrada, muzeja, trgova, raznoraznih znamenitosti i lepota u životu nisam video! Baš kao što sam naslov kaže, ekspresno su me "zavela svetla velikoga grada", a u želji da otkrijem što više i upijem kompletnu atmosferu, izgubio sam se... Odjednom, našao sam se u nekoj uličici koja je ekspresno ublažila prvi utisak.

Beskućnici na sve strane, koji ili spavaju nasred puta, ili se gegaju u potrazi za nekim alkoholom, drogom ili šta već... Sve je bilo tako prljavo, otuđeno, nakaradno, tačno kao u scenama američkih filmova... Nije mi mnogo trebalo, naišao sam i na dame sumnjivog morala, koje kao da su nanjušile sveže meso i rešile da izvide situaciju. Prišle su mi dve gospođe i na španskom počele da me obasipaju raznoraznim pitanjima - od toga da li mi treba pomoć, pa do standardnog - da li sam raspoložen za malo zabave? Nisam želeo da natucam na španskom da nisam raspoložen za druženje, pa sam na engleskom to lepo sročio i nastavio dalje. Da li su me razumele ili ne, pojma nemam, ali nije mi ni bilo važno. Samo sam hteo da se vratim u civilizaciju i zaboravim sve što sam u tih nekoliko minuta imao priliku da vidim.

Već nekoliko skretanja kasnije našao sam se u glavnoj ulici u gradu - Gran Via. I delovalo je kao da sve ono od maločas nije bio Madrid, već potpuno neko drugo mesto... Bio sam zapanjen. Granada mi je odmah pala na pamet i setih se kako je tamo sve tako mirno, lepo ukomponovano, za mene skrojeno savršeno. Ali, dobro.Povratak u hotel bio je daleko brži i jednostavniji, jer sam tačno znao gde idem i šta mi je cilj. A to je - krevet... Bilo je vreme da taj petak, u kojem sam se opraštao od Andaluzije, pakovao se, išao na aerodrom i putovao ka svom narednom odredištu, ostavim iza sebe.

Naredno jutro bilo je rezervisano za odlazak u Palatu sportova i trening naše reprezentacije. Ponovo sam se osećao kao svoj na svome, jer sam bio sa svojim ljudima, kolegama i reprezentativcima. Još sam usput, prilikom odlaska u metro stanicu, upoznao Miloša i Marka, momke iz Kruševca, odnosno Kragujevca. Komšije moje šumadijske! Bilo mi je tako drago što sam čuo naš jezik, potpuno nenadano.

Rekli su mi da su došli samo na vikend i da nemaju kartu, već da će pokušati da ih se nekako dokopaju do meča sa Grcima. Žele da im se boravak u Madridu završi pobedom našeg tima, što naravno svi jako želimo.

"Samo da Džordan Bogdanović proradi i nemamo briga", bile su Miloševe reči, na šta je Marko dodao:

"Vala, dva puta smo gubili bezveze, sada mora da bude treća sreća".

Put do Palate sportova nije ni dugačak, ni komplikovan, ali zato proces dobijanja akreditacije... Izuzetno naporan, mučan i nepotrebno zapetljan. Te idi na treći sprat, pa se spuštaj na prvi, pa idi ovamo, pa onamo... Toliko gubljenje vremena za posao koji traje dva minuta - odjednom kao da sam ponovo bio kod kuće.

Posle svih odrađenih formalnosti dokopao sam se zlatnog parčeta papira koji mi garantuje izveštavanje sa svih utakmica, zaključno sa polufinalom. Akreditaciju za finale i borbu za bronzu ne mogu da nam garantuju, bez obzira na učinak naših. Rečeno nam je da se gledaju prioriteti i da će neposredno pre završnih događaja biti određeno ko će moći da bude u novinarskom delu, a ko ne. Setih se - pa u Barseloni se igra još jedan Mundobasket, a do fuzije dva takmičenja doći će upravo tada - u finalu.

Nisam hteo previše da razmišljam o tome šta će biti. Neka naši doguraju što dalje, a posle ćemo lako. Subotu popodne proveo sam sa Brezom i Bogdanom (Košarka24), Vladom i Ivanom (Sport Networka), Bogunom (Mondo) i Marijom iz Informera. Cilj nam je bio isti - da pronađemo put do stadiona Santjago Bernabeu. Posle kraćeg lutanja i obletanja, stigli smo do stanice koja na se odvela do željenog mesta. Prva reakcija - šok! Došao sam do jednog od najvećih stadiona na svetu, na mesto gde igra jedan od najvećih klubova na svetu... Ali, nisam hteo sve da ispucam u jednom danu, već sam ovog puta samo video stadion sa spoljne strane, a kroz nekoliko dana idem u veliki pohod - Bernabeu, Kalderon i Valjekas (stadion Rajo Valjekana).

Kada u nečemu uživaš, vreme proleti ekstremno brzo i već smo bili primorani da se vratimo nazad u Palatu sportova, gde su Hrvatska i Francuska imali madridsku premijeru. Za razliku od "Munisipala" u Granadi, gde je nama novinarima bilo sve na dohvat ruke, u gradskoj dvorani je samo medijski prostor smešten na četiri sprata, u čini mi se 30 redova stolova iza koša, predviđenih za rad. Sve je bilo megalomanijski!

Uprkos vatrenoj podršci španskih navijača, koji su svim silama bili protiv Francuske, Hrvatska je svoje takmičenje završila neslavno. Tako se još jednom nastavilo prokletstvo Kockastih, koji izgleda da postolje neće gledati uskoro. Osim na televiziji...

Tokom šetnje, na putu do hotelske sobe, sa već dobro poznatom ekipom, odlučili smo da malo sednemo, isključimo mozak na kratko i razgovaramo o potpuno nebitnim stvarima. Prosipali smo fore u nizu i zaista je, bar na nekih sat vremena, delovalo kao da nas posao ne čeka. A, bilo smo svesni da nije tako. Svako je otišao na svoju stranu, u nadi da će što pre iskucati sve tekstove koji su bili namenjeni za naredni dan.

Dok sam razmišljao o tome šta bih sve mogao da kuckam, dobio sam i svoje prvo "Hola, guapo" (u prevodu: Ćao, zgodni), od jedne vrlo lepe devojke. Iskreno, i dalje ne mogu u potpunosti da shvatim tu njihovu kulturu ponašanja, gde je startovanje nasred ulice apsolutno normalna stvar. Neću da kažem da mi nije prijalo to kratko flertovanje, ali kada pomislim da me kod kuće čeka jedna neverovatna lepotica, sve ostalo pada u vodu. Šta ću, takav sam čovek.

Sada mi je samo na pameti da Srbija pobedi Grčku, da odemo u četvrtfinale i da ne moram da se bavim raznoraznim analizama. Želim da sa zemljacima uživam u Madridu što duže i da se, nadamo se, svi zajedno radujemo medalji... Bar bronzanoj!

(FOTO: MOZZART Sport /Nikola Stojković)

Nastavak na MozzartSport.com...