Izvor: RTS, 22.Mar.2013, 14:46   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zagreb uživo: Igraju Srbi i Hrvati!

Utakmica koja, kao i svaka druga, nosi samo tri boda, ali i meč o kojem govori čitav svet. Sportski rivalitet dve nacije, koji ljudi sa strane nazivaju najvećim koji postoji, dobija konačno i svoje fudbalsko poglavlje. A već sada je jasno - ništa nije "normalno" kada fudbal igraju Hrvati i Srbi.

13.14 - Nastava u novosadskim školama u popodnevnoj smeni trajaće do 17.50 časova, kako bi osnovci stigli da >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << gledaju televizijski prenos utakmice Hrvatska - Srbija. Odluka je doneta na inicijativu samih učenika. Nastava u novosadskim osnovnim škola u popodnevnoj smeni inače traje do 19 sati.

13.00 - U četvrtak uveče, od posledica srčanog udara, preminuo je potpredsednik Hrvatskog nogometnog saveza i predsednik udruženja prvoligaša Robert Komen. Zbog ove tragedije meč između Hrvatske i Srbije počeće sa minutom ćutanja.

12.47 - Policija upala u prostorije Bed Blu Bojsa u Zagrebu. Traže navijače kojima je zabranjen ulaz na stadione, a koji se nisu javili u policijske stanice. 

12.41 - Hrvatski predsednik Ivo Josipović primio je predsednike fudbalskih saveza Srbije i Hrvatske, Tomislava Karadžića i Davora Šukera. "Siguran sam da će sportisti izgarati na terenu... Nasilju i prostakluku nema mesta na terenu", rekao je Josipović, koji će meč gledati u društvu bivšeg srpskog predsednika Borisa Tadića.

11.30 - Na Trgu Bana Jelačića počelo okupljanje navijača reprezentacije Hrvatske 

11.08 - Hrvatski navijači za Maksimir spremili prilično veliku zastavu, dugu 50 i široku 15 metara. 

10.55 - Mihajlović je, navodno, odlučio da na teren Maksimira pošalje ovih 11 igrača: Brkić - Ivanović, Subotić, Nastasić, Kolarov - Radovanović, Ignjovski, Stevanović, Tošić - Đuričić, Šćepović. 

01.37 - Pirotehnika, sve vrste oružja, staklene flaše, kantice ili alkoholna pića, nedozvoljene droge ili drugo što može pokvariti užitak i sigurnost ostalih učesnika, igrača, ili službenih osoba zabranjeno je i ne sme se uneti na stadion. Van Maksimira ostaju i kišobrani.

Utakmica veka i stoljeća, povijesna i istorijska utakmica koja u sebi i sa sobom nosi mnogo više od bodova koji pomažu pri odlasku u Brazil - sve ovo, i ništa od toga je duel između Hrvatske i Srbije.

Od trenutka kada su Fifine prevrtljive kuglice spojile ova dva nacionalna tima jasno je bilo da će maksimirski okršaj biti epicentar kvalifikacija za Mundijal. U prvi mah, nošeni prenaglašenom, ali za ove prostore uobičajenom navijačkom euforijom, ralozi za uzbuđenje su ponajmanje bili sportski.

Kako su kvalifikaije odmicale sportskih razloga koji bi potkrepili ushićenje komšijskim okršajem ostajalo je sve manje.

Hrvatska „gura" jako dobro i sa deset od mogućih 12 bodova suvereno drži mesto u grupi A koje obično i pripada reprezentaciji koja je zvanično deveta na svetu. Srbija, pak, ispred koje se u ovom trenutku na Fifinoj lestvici nalaze 34 svetska tima, ima četiri boda i tek teoretske šanse da se provuče do najvećeg sportskog događaja na planeti.

Hrvatska je važan činilac na globalnom fudbalskom igralištu, učesnici su, mahom, svih velikih takmičenja, a sa njih se dostojanstveno opraštaju. Srbija je od prethodnog duela dva tima, pre 14 godina, igrala samo tri velika takmičenja, uz učinak koji se sa najboljom namerom može okarakterisati kao zanemarljiv. Dakle, sa striktno sportsko-takmičarskog stanovišta gledano, sve ukazuje da noviji pedigre današnjih rivala nije u istoj ravni.

Na sreću, svaku opasnost da se iz tog razloga navijački elan transformiše i preseli iz sportskih domena u neželjene, nesportske sfere sprečili su neposredni protagonisti utakmice. Štimac i Mihajlović, Karadžić i Šuker, kao i igrači oba tima, uzdržanim i "pomisli pre nego što progovoriš" izjavama uspeli su da suzbiju napetost ove utakmice, koja na kraju krajeva ipak jeste najnovija epizoda rivaliteta koji je stvorio jedan rat, i da meč zadrže u okvirima onih 105 sa 68 metara.

Za razliku od 1999. godine, niko se i ne usuđuje da pravi analogije sa prvom linijom fronta ili haškom sudnicom. S tim u vidu, ukoliko meč zaista prođe uz minimalnu dozu incidenata, to bi nesumnjivo bila velika pobeda izvojevana od strane oba tima.

Atmosfera na tribinama stadiona u Zagrebu je nešto o čemu se mnogo govorilo, posebno nakon načina na koji su razgrabljene karte za ovaj susret.

Maksimir, u normalnim okolnostima, nije stadion od koga se protivnički igrači boje, posebno u poslednje vreme (svi se sećaju groteskno niskih poseta na mečevima Dinama u Ligi šampiona).

U jednu ruku zbog svoje nezgrapne konstrukcije, ali svakako zbog apatičnosti zagrebačke publike, stadion koj nosi ime po lepom parku u čijoj blizini se nalazi, nije bauk u navijačkim krugovima.

Ovoga puta, kada uzbuđenje koje se akumuliralo mesecima bude dostiglo nivo koji se može naslutiti, situacija će biti kudikamo drugačija. Na kraju krajeva, Srbija i samo Srbija, a imamo empirijski dokaz pred sobom, može da napuni ionako ne preveliki Maksimir.

Međutim, nije krik sa tribina, koji bi ionako vrlo lako mogao da utihne nakon uvodnih minuta, ono što predstavlja najveću prednost Štimčevog tima, već ono što on predstavlja.

Hrvati, neki od njih, ne vole rukovodstvo Saveza, neki ne podržavaju Štimca dok neki mrze Zdravka Mamića. Jedna polovina živi za Hajduk, druga za Dinamo. Iznad svega, ipak, oni vole svoj državni tim. Upravo u tome je, a ne u boljem rešenju na poziciji napadača ili boljoj transformaciji iz faze odbrane u fazu napada, razlika između „njih i nas".

To zajedništvo, pripadnost i podređenost dresu sa crvenim i belim kvadratićima najveći je legat sjajne hrvatske generacije iz 1998. godine. Crveni dres, a pre toga plavi, nije sa istom težinom padao na ramena onih koji su ga nosili. Više od trećeg mesta na svetu, "zlatna generacija" je podarila Hrvatskoj tačku oko koje mogu da se okupe. Srbiji, pre toga Srbiji i Crnoj Gori a još pre toga Jugoslaviji, nedostaje isti ili približan uspeh koji bi definisao i prema kome bi se merila naredne generacije.

A ova generacija srpskih igrača je i sama po sebi daleko od formirane. Onog trenutka kada se Savez, izabravši Mihajlovića za selektora, opredelio za koncept velikog reza i podmlađivanja nacionalnog tima moralo je da bude jasno da će put do uspeha biti dug, krivudav i sa više nego jednom rupom.

Zato sada "orlovi" i jesu u poziciji u kojoj se nalaze. I ono malo šansi koje su Srbiji preostale da može da se domogne Brazila uslovljene su bodovima koje će doneti iz Zagreba. Dakle nikako bodom - bodovima. To će, ma šta ko pričao, u najvećoj meri odrediti Mihajlovićevu taktiku i pristup susretu.

S obzirom da je reč o timu koji se stvara ne postoji onaj automatizam koji se vidi kod iskusnijih ekipa (ovde vredi pomenuti da je Srbija najmlađa nacionalna selekcija u Evropi). Takođe, mnogo je i oscilacija u igri, posebno evidentnih na meču protiv Belgije.

Zbog kartona u timu neće biti do sada standardnog Biševca pa će tako mladom Nastasiću par u zadnjoj liniji činiti Neven Subotić. Činjenica da nisu igrali ni minuta zajedno, čak ni u „generalci" protiv Kipra, može da se pokaže podjednako i kao nedostatak ali i prednost srpskog tima.

Kako neće biti Lazara Markovića, zbog poznate povrede trbušnog zida, Tadić će se pomeriti na desni bok, u već poznatoj 4-2-3-1 formaciji, a Đuričić će se iz samog napada povući na poziciju polušpica, svoju primarnu poziciju. Mesto u napadu zaradio je, sticajem okolnosti ali i dobrim igrama u prijateljskim susretima, Filip Đorđević. Nekadašnji centarfor Crvene zvezde je brži od preostala dva Mihajlovićeva izbora, Šćepovića i Đurđića, što će u meču kakav je ovaj biti vrlo važno.

Navikli smo da vidimo naš napadački bok sa takozvanim obrnutim nogama. Tadić, kao dešnjak, ide levo i, obrnuto, Zoran Tošić kao izraziti levak ide desno. Fudbaler moskovskog CSKA vrlo dobro sarađuje sa Ivanovićem i njihova prodornost, što kroz individualni akciju što kroz kombinatoriku, može biti veliki problem za najslabiji deo hrvatskog tima, levi bok.

Jasna će biti opredeljenost srpskog selektora da igra, barem u početku, na kontre i polukontre, ali i da šansu traži iz prekida. U ovom segmentu dominira naravno Aleksandar Kolarov, ali vrlo dobar ume da bude i Zoran Tošić. Skok, a pre toga bolja pokretljivost u kaznenom prostoru protivnika, je jedno od najboljih oružja kojim Srbija raspolaže.

Međutim, Srbija je golove u ovim kvalifikacijam, osim protiv Belgije, primala upravo nakon prekida. Vels je do počasnog pogotka stigao iz slobodnog udarca, Makedonija do pobedonosnog iz penala. Ovo nas opet vraća na onu priču o nedostatku doslednosti u igri.

Golovi protiv Belgije su pokazali najveću slabost srpske odbrane - povratni trk. Upravo iz ovog razloga ne treba očekivati da će se poslednja linija Srbije dizati do centra, i na taj način rizikovati beg agilnih Mandžukića i Olića, već će se kroz zonu i čvrsti blok vrebati greška protivnka i čekati prilika za kontranapad.

Ono što je očigledno i uoči ove utakmice jeste da Srbija nema luksuz da se odriče kvalitetnih igrača i možda je više moralo da bude učinjeno, sa svih strana, da se prevaziđu nesporazumi selektora sa „disidentima", koji bi svakako mogli da doprinesu u ovom i svakom narednom melču. Ipak to je tema za neki drugi put.

Dalmatinski kvartet na klupi Hrvatske (Štimac, Bokšić, Tudor i Rogić) hoda utabanim stazama Slaven Bilića (takođe Dalmatnca, ako je to uopšte i bitno). Hrvatska je ekipa koja igra relativno dugo zajedno, odigrali su respektabilan broj velikih utakmica i, što je najbitnije, većinu rešili u svoju korist. Igrači ove selekcije pored svog imena uglavnom imaju više od 40-tak nastupa u nacionalnom timu.

Uoči fudbalskih mečeva, posebno ovakvih, nekako je tradicionalno da se izgovori veliki broj floskula. Ona rečenica, kako nema prostora da selektori iznenade jedan drugog, ipak to nije. Formacijska i kadrovska odstupanja. 21. veku i posebno sa ekipama koje se ovako dobro poznaju, jednostavno nisu moguća.

Pletikosa, koji je kao i Šimunić i kapiten Srna odigrao 100 mečeva za Hrvatsku, stajaće na golu. Pored pomenutog dvojca, mesta u poslednjoj liniji biće za Ćorluku i Strinića, fudbalera Dnjepra i bez dileme najslabijeg igrača ove reprezentacije.

Četiri na sredini, u formaciji koja podseća na romb, nakon povrede Perišića, činiće Rakitić, Vukojević, Modrić i Kranjčar. Ognjen Vukojević će igrati iza veziste Reala i biće njegova "leđa", zadužen za korekciju. Njegovu ulogu u timu Igora Štimca nikako ne treba potceniti.

Luka Modrić, skrhan pritiskom koji su nametnuli milioni kojima je plaćen u Madridu, i ono malo vremena koje je dobijao na terenu u belom dresu ove sezone nije koristio na najbolji način. Takoje bilo sve do 59. minuta meča u Mančesteru kada je, ne samo zbog sjajnog gola koji je postigao već i zbog ritma kojeg je doneo svom timu, bio najzaslužniji za prolazak svog tima (ne računajući turskog arbitra Čunejta Čakira, takođe jednog od aktera meča u Zagrebu).

Napad Hrvatske će biti sadržan u Mariju Mandžukići i "povampirenom" Ivici Oliću, koji igra odlično u Volfsburgu u poslednje vreme. Mandžukić je napadač sa podjednako dobrim golgeterskim i fizičkim karakteristikama, ali je isto tako igrač čija igra zavisi od igre ostalih deset fudbalera. On nije igrač koji ekipu čini dobrom, ali svakako jeste igrač koji dobru ekipu čini odličnom. Prilike koje dobija koristi u broju slučajeva koji izaziva poštovanje, i biće vrlo važno odvojiti ga od, pre svega, Luke Modrića.

Nikica Jelavić neće početi, ali je gotovo sigurno da će istrčati na maksimirski travnjak, pre ili kasnije. Jelavić nije u formi u kojoj je bio kada je stigao u Everton i Premijer ligu, ali je višemesečnu muku bez gola prekinuo pogotkom protiv, kao iz inata, Mančester sitija.

Hrvatski tabor prebacio je u jednom trenutku, verovatno više nehotice, težište pripreme meča sa igračkih kvaliteta, gde „vatreni" imaju manju ili veću prednost, na domen motivacije. Ovo se može pokazati kobnim ukoliko od prvog zvižduka sudije Čunejta Čakira odnos na terenu ne bude onakav kakvom se nadaju. Strpljenje je, stoga, verovatno i najjače oružje sa kojim Mihajlović može da pošalje svoje igrače na teren.

Ono što je izvesno, neko bi rekao i jedino izvesno, jeste da je ovaj meč specifičan iz previše razloga, verovatno nalik ni na jedan na svetu u ovom trenutku. Baš iz tog razloga za očekivati je da ima specifičan tok, i isti takav ishod. Pod pravim okolnostima, sva tri ishoda su itekako moguća.

Nastavak na RTS...

RTS: Zagreb uživo:Odbrojavanje počelo...

RTS: Zagreb uživo: Počinje...