Izvor: Politika, 22.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ZORAN MUŠTEROVIĆ
Ovih smo dana svedoci nemilih događaja na našim stadionima, na koje je javno mnjenje pravovremeno i oštro reagovalo. Reč je o nacionalističkim i rasističkim ispadima mladih ljudi, često maloletnih.
Za razumevanje kritičnih događaja i ponašanja pojedinaca u njemu potrebno je poznavanje fenomena funkcionisanja ponašanja u grupi, a koja su često radikalno različita od principa individualnog funkcionisanja. To je potvrdila psihološka praksa.
Ovde je reč o adolescentnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << grupi, gde je udruživanje nastalo po istoj vrsti uverenja: navijanje za određeni klub. Udruženi u ovakvu grupu imaju snažan doživljaj identiteta, te osećanja pripadnosti i važnosti. Nastojanje da se pripadne grupi i stapanje sopstvenog identiteta jednog adolescenta u grupni identitet njegovih vršnjaka, upozorava na nedostatak čvrstih i pouzdanih tačaka u samoj porodici. Ovo se poklopilo sa našim zapažanjem da se u ovakvim grupama uočava veliki broj pojedinaca sa karakterističnim doživljajem prepuštenosti samom sebi. To je posledica nedovoljne psihološke investicije roditelja i nedostatka njihovog nadzora. Mladi ljudi, akteri incidenata, pokazuju sklonost ka obezvređivanju sebe, pa će i ovakva grupa (navijačka), omogućiti poništavanje ovakvih osećanja i pružiti im bitna a deficitarna osećanja: prihvaćenosti, zajedništva, važnosti i bitnosti.
Članovi grupe su različitih intelektualnih i drugih sposobnosti, socijalnog porekla koje ne dolazi do izražaja zbog suštinskih karakteristika grupe. To je nivelacija, tj. ujednačavanje u pogledu manifestovanog ponašanja (grupa ne trpi izuzetke). Dakle, grupa funkcioniše kao njen najslabiji član.
Navijači razvijaju spremnost za impulsivno nepromišljeno reagovanje kao pojedinci uz karakteristiku grupe da je razdražljiva. Iz toga proizilazi da će takva grupa svaki put reagovati pod uticajem nadražaja trenutka pa je konflikt sa okolinom neizbežan. Impulsivno i agresivno reagovanje tada im pruža iluziju moći ("Mogu da uradim šta god hoću i niko mi ništa ne može!")
Zbog difuzije odgovornosti grupu karakteriše veoma nizak moralni nivo. Fenomen difuzije odgovornosti, međutim, oslobađa ih lične, pojedinačne odgovornosti. Upravo iz tih razloga grupa ovog životnog doba često učestvuje u agresivnim i antidruštvenim činovima, kada izostaje promišljanje o posledicama. Time se može objasniti i izostanak osećanja krivice kod većine učesnika ovakvih događaja, iako kao pojedinci usvajaju društvene norme i imaju bazično razdvajanje dobra i zla.
Da se osvrnemo i na odrastanje. Porodica, tj. roditelji bili su uplašeni i obeshrabreni sa povećanim angažovanjem kako bi ostvarili minimum egzistencije. Na ratne godine nadovezala se tranzicija pa su roditelji uglavnom usavršavali snalaženje. Sami, bez samopouzdanja, nedovoljno prisutni u porodici nisu bili identifikacioni uzor ovim mladim ljudima. U medijskom prostoru imali su osobe koje su bile simbol i model da se nezdravi rizici isplate. Atmosfera u društvu kreirala je intenzivan doživljaj ugroženosti od svega što nije kao MI – po nacionalnosti, veroispovesti, boji kože (doduše najmanje).
Kad bismo napravili opšti profil jedne ovakve ličnosti došli bismo do sledećeg: to je mladić koji je nesiguran, bez samopouzdanja i poverenja u sebe i druge. Neefikasan je u profesiji tj. školi. Odrastao je u nestabilnoj porodici sa visokim stepenom osećanja ugroženosti. Svojim boravkom i akcijama u grupi postaje samouveren, moćan osvetiljubivo agresivan. On je tada manje zreo, bez odgovornosti i osećanja krivice.
Treba naglasiti da je vršnjačka grupa jedna zdrava razvojna potreba ovog doba, ali da ovakve navijačke grupe podstiču destruktivno delovanje i delikventske ispade, pa njihov razvoj može krenuti kao korak u stranu.
Velika je verovatnoća da će se ovakve pojave ponoviti, pa je pravovremeno reagovanje neophodno. Naše društvo u socijalno-psihološkom smislu treba da ide u pravcu stvaranja istinski tolerantnog odnosa među ljudima, a posebno grupama (političkim, verskim i nacionalnim). Drugi pravac reagovanja je na konkretne učesnike prema kojima treba individualizovati pristup: od vaspitnog do penalnog.
[objavljeno: ]
