Izvor: MozzartSport.com, 08.Mar.2016, 17:26   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Working Class Hero

Priča o junaku istočnog Londona...

We've got Payet, Dimitri Payet,

I just don't think you understand,

He's Super Slavs man,

He's better than Zidane,

We've got Dimitri Payet!"

Stihovi su pesme koja je već nekoliko meseci hit među navijačima Vest Hema, a koja je svoj vrhunac doživela prošle subote u grotlu Gudison Parka. Prošlo je možda pola sata od čudesnog preokreta Bilićevog tima, fanovi Čekićara >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << iz sigurnosnih razloga još su bili unutar stadiona, pa su vreme odlučili da prekrate numerom iz koje je prštalo sve ono najbolje što nam ova divna igra nudi.

Stotinak Čekićara polivalo se pivom i pevalo iz sveg glasa. Niko nije mario što to pivo košta nemalih sedam evra, što će na hladne liverpulske ulice izaći potpuno mokar, a u ponedeljak osim s promuklim glasom na posao stići i sa temperaturom. Bilo je to stanje apsolutne euforije. Nekima ludost ili čak nezrelost, onima koji shvataju – fudbal. I taj trenutak.

Trenutak koji im je osigurao junak pesme, junak Vest Hema, junak radničke klase... Dimitri Paje. U redu, možda je iluzorno pisati o radničkoj klasi u današnje doba kada klubovi postaju multinacionalne korporacije s primarnom, da ne kažemo mokrom željom o prodoru na daleka tržišta. U doba kada Vest Hemov subotnji rival Everton nosi natpis „Chang“ na dresu, a kada sam Vest Hem drži cene ulaznica u rasponu od 60 do 120 evra...

I tifosi del West Ham al termine del match di Goodison Park contro l'Everton festeggiano tra canti, birra ed entusiasmo! La Champions League non è più un miraggio per loro.

Međutim, protiv korena se ne može, pogotovo ne u klasnoj Britaniji gde je pripadnost klubu deo života i prenosi se s kolena na koleno. Vest Hem je klub radničke klase, time se iskreno ponosi i pokušava da kao takav o(p)stane. To je klub socijalističkih principa, porodice i zajednice. Imao sam tu sreću da posetim jednu utakmicu popularnih Ajronsa i stvari su zaista takve.

„Sinko, ubiće te romantika“, rekao bi mi sada kolega Vlado Boban, prvi kome „preti“ isto, ali rečima se ne može opisati kada pola sata pre početka ugledate reku ljudi kako se sliva prema Apton Parku, bez ikakvih podela i razlika. Kada dva starija gospodina, jedan u otrcanoj, a drugi u jakni i od možda 1.000 evra, skupa s osmehom na licu grickaju krompir i ribu i ispijaju pivo, jasno iz papirne kese ili crne vrećice kako bi snage reda mogle da zažmure na jedno oko. Svima im je zajednička i najbitnija samo jedna stvar – ljubav prema Vest Hemu, osnovanom davne 1895. godine, klubu ponosne prošlosti, donedavno prosječne realnosti, zlobnici će reći klubu luzerskog mentaliteta. Kada su dočekali poslednji trofej bili su mladići u naponu snage, danas su sve suprotno, ali i dalje su tu...

Možda svaki klub ima neku svoju priču, možda je poseban na svoj način, verovatno je tako. Možda i na Arsenalu ili Čelsiju možete videti na tribini dedu, sina i unuka, možda se i oko Emirejtsa ili Stamford Bridža sakupljaju prilozi za one ugrožene iz kvarta, sa tribine,  iz zajednice... Ali, nečega tamo nema. Nakon dosadnih 0:0 protiv Stoka, čisto sumnjam da ćete u Arsenalovom ili Čelsijevom pabu moći da čujete klupsku himnu, praktično jednako euforičnu kao onu na stadionu kada Paje postigne gol za 3:2 u utakmici u kojoj je do 80. minuta bilo 0:2.

Taj remi Vest Hema i Stouka sredinom decembra zapravo je razgolitio Bilićevu ekipu, pokazavši svu njenu limitiranost. Jednostavno, nije bilo Pajea, pa su Čekićari na tom susretu mogli samo da se oslone isključivo na „old fashioned football“. Nešto je pokušavao Zarate, veliki promet, mala zarada. Bezbroj centaršuteva i čekanje „tog“ kornera na koji će Kerol, Jelavić ili Kolins pogoditi glavom, bila je taktika Vest Hema. Nije urodila plodom.

Zanimljivo bi bilo videti reakciju Emirejtsa ili Stamford Bridža da u zimsko subotnje poslepodne, nakon teške radne nedelje, za plaćenu ulaznicu u proseku od 100 evra, moraju da čekaju taj jedan korner za eventualni gol. Gol kojeg na kraju uopšte neće dočekati. Apton Park je posle zadnjeg zvižduka reagovao aplauzom timu, a nešto kasnije u pabu euforično zapevao „I'm forever blowing bubbles“. A pazite, „nula“ sa Stoukom bila je tada već šesta utakmica bez pobede. Kasnije će nanizati još dve.

Prkos i ponos, to je ono što označava navijače Vest Hema. I što je Slaven Bilić uspešno preneo na svoju svlačionicu. Za sve ostalo, za nešto više, tu je Dimitri Paje. Igrač za kakvim je istočni London žudio. Igrač čiju vam vrednost neće objasniti niti jedna statistika, ni osam pogodaka, ni sedam asistencija, ni 41 stvorena gol-šansa za saigrače. Možda pre činjenica da je Vest Hem osam utakmica bez pobede nanizao kada je Paje bio van terena, a da je proigrao čim se Francuz vratio na teren.

Ima jedan dobar izraz koji koriste u Srbiji. Tokom ugodnog druženja prošlog septembra u boemskoj Skadarliji uz popriličan broj piva pričajući o lokalnim aktuelnim i bivšim talentima, kolege Dejan Stanković i Predrag Dučić s Mozzartsporta često bi upotrebili izraz „zna lopte“. Kada neko kaže to „zna lopte“, nekako automatski dobijaš utisak da pod a) taj zna šta priča, a pod b) da onaj koji je tema zaista – zna lopte.

I to je najkraće rečeno Dimitri Paje. Igrač koji zna lopte. A ti koji „znaju lopte“ često su nestašni tipovi, od kojih dobar broj nije niti uspeo da iskoristi silan potencijal i potvrdi da stvarno „zna lopte“. Isto je zamalo bilo i s Pajeom, rođenim na Reunionu, prekomorskoj koloniji Francuske. Iako tropska klima i idilične plaže na tom ostrvu u Indijskom okeanu vuku pomisao i o bezbrižnom detinjstvu, s Dimitrijem to nije bio slučaj.

Naprosto, on je želeo da uspe u fudbalu, na koji ga je odveo otac zajedno s dvoje mlađe braće. Francuzi motre na lokalne klubove i ako ste talentovani, kao što je bio Dimitri od malih nogu, kad-tad će vas pozvati. Ali, problem je ako prokockate svoju šansu, a Paje je upravo to uradio.

Sa 12 godina uzeo ga je Avr, čija je akademija izbacila Pola Pogbu, Lasanu Dijaru, Florana Sinamu Pongola i današnju senzaciju Rijada Mahreza. Proveo je Dimitri tamo četiri godine, ali nije se probio pa se vratio na Reunion.

„Došao je ovde kao dečak. Išao je kući za Božić ili Uskrs, ali bilo mu je zaista teško bez porodice“, priseća se Mišel Lebalif, koji je trenirao Pajea od 14. do 16. godine.

„Nedostajalo mu je zrelosti, ali i strogoće. Radio je neke glupe i detinjaste stvari, imao problema i u obližnjoj školi. Nije nikad učinio nešto strašno, ali nedostajalo mu je zrelosti i strogoće.“

Neverovatan talenat, kaže Lebalif, mogao se namirisati već tada. Iako...

„Možda vam to danas zvuči čudno, ali tada je bio krhke i slabe građe. Mučio se s fizičkim razvijenijim dečacima, iako je njegova tehnika bila impresivna. Ipak, rietko kada je birao jednostavna rešenja. Težio je prekrasnim golovima, izvodio akrobacije na utakmicama, gledao da 'proda' bicikl... Jednostavno, u tom periodu nije bio sposoban da se fudbalu posveti u potpunosti.“

Pajea se seća i direktor akademije Joan Luvel, koji smatra da mu je otkaz u Avru zapravo pomogao.

„Bio je šokiran kada smo ga otpisali, ali znao je da će se to dogoditi. Mislim da smo mu pomogli da izraste u osobu kakva je danas. Bio je to dio njegovog razvoja.“

Nakon što se vratio kući, Paje je počeo da igra u lokalnom klubu Ekscelzior, a posle dve godine usledio je novi poziv iz Francuske. Želeo ga je Nant, prihvatio je, ali po dolasku nije bio oduševljen što je bilo predviđeno da prvobitno igra za rezerve u četvrtoj ligi. Nije mu išla na ruku ni slabija finansijska situacija roditelja, jedva punoletan morao je da radi kao prodavač u prodavnici s odećom i obućom, pa ne čudi što je u to vreme razmišljao i o prekidu karijere.



Odvojenost od porodice, svakodnevni problemi i padovi u periodu kada bi svako trebalo da bude bez brige i pameti, napravili su od njega neustrašivog borca, a neko će reći i prgavca. Činjenica je da Paje posle svega što je prošao u nijednoj situaciji nije dao na sebe. Još u Nantu kao tinejdžer se zakačio s legendarnim Fabijenom Bartezom, a kasnije u Sent Etijnu fizički je nasrnuo na puno snažnijeg Blaza Matuidija.

Upravo je Sent Etjen bio njegova prekretnica. U najtrofejnijem francuskom klubu dobio je onu pravu priliku na visokoj sceni, izrastavši vrlo brzu u lidera ekipe. Privukao je i interes PSŽ-a, ali 2011. ga je ipak 'preoteo' Lil. Nastavio je da igra dobro, debitovao je i za francusku reprezentaciju, a onda se posle dve sezone odlučio za Marselj.

„Za***ani“ lučki grad bio je pravi izbor za tipa sa sličnom životnom pričom, a ludak Marselo Bjelsa najidealniji mogući trener. Reći će to i sam Paje:

„Proveo sam jednu godinu s Bjelsom, ali naučio sam za lekcije idućih 10 godina.“

Kada je pre neki dan ispred Ozila, Kejnea i Vilijana osvojio nagradu za najboljeg fudbalera Londona, posebno je istakao uticaj Slavena Bilića.

„Želim da zahvalim mojim sponzorima, klubu, trenerima i ponajviše menadžeru“, rekao je Paje, uz poseban dodatak

„Nadam se da će ovo biti početak trofejne žetve, ali za klub. Jer klub je uvek najvažniji.“

I ove reči govore puno toga. Možda je onaj otkaz s 16 godina u Avru zaista napravio Pajea čovekom kakav je danas. Čoveka koji je (opravdano) težak, ali koji zna uzvratiti na poverenju i iskrenom odnosu. A baš takav prema njemu je i Bilić, koji ne nosi nadimak „El Loko“ poput Bijelse, ali poprima obrise slične dijagnoze svojim fanatičnim i emotivnim pristupom, neverovatnom strašću i davanjem celoga sebe.

Kliknulo je i na relaciji Paje - tribine. Francuz je i dalje onaj zaigrani klinac iz Avra koji gleda da 'proda' bicikl ili da postigne evrogol, ali koji je za razliku od tih kadetskih dana u potpunosti posvećen fudbalu i timu. Vest Hemova publika prihvatila ga je kao svog jer fudbaleri ovakve klase obično igraju u nekim drugim kvartovima Londona. Zahvaljujući Pajeu, Apton Park s podosta manje nostalgije gleda na vremena Paola di Kanija i Karlosa Teveza...

„Znao sam da će se vama Englezima sviđati ovakav tip igrača. Paje je vrsta Kantone i Gaskojna. Ima tu dozu arogancije, ima osećaj umetnika i urođenu sposobnost za rešavanje utakmice. On je to što je nedostajalo Vest Hemu“, kazao je Rene Žirar, kod kojeg je Paje debitovao u mladoj reprezentaciji Francuske.

Zašto ga nema na spisku A selekcije Francuske, pitanje je za Didijea Dešana. Zašto je s titulom „kralja asistencija“ prošlog leta završio u delu Londona poznatom po siromaštvu, neprivlačnim predgrađima, kokni naglasku i mirisu prosečnih, a svejedno skupih burgera i pomfrita i ribe, više nije niti bitno.

Dimitri Paje, u koautorstvu sa Slavenom Bilićem, ispisuje bajku koja je zaslužila najlepši kraj. Heroja radničke klase na pozornici Lige šampiona, kako pokazuje svim onim bogatašima koliko dobro „zna lopte“. Naravno, s dva ukrštena čekića na grudima...

Preuzeto sa Germanijak.hr

PIŠE: Marko Šepat

Pratite MOZZART Sport i na našoj novoj Fejsbuk stranici 

(FOTO: Action Images)

Nastavak na MozzartSport.com...