Izvor: Politika, 27.Jun.2010, 23:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velikodušna Fifa i graditelji stadiona
Kada je štrajk radnika u Južnoj Africi ugrozio završetak arena za Svetsko prvenstvo Fifa im je poklonila po dve ulaznice za mečeve prve faze, za koje se znalo da neće biti prodate...
Stadioni i sportske arene sve više zauzimaju centralna mesta u rastućoj topografiji gradova. Sve su sjajniji i kolosalniji, tehnološki na vrhuncu, postmoderni i u arhitektonskom i u filozofskom smislu. Stadion je artefakt dominirajućeg duha vremena, proizvod potrebe za zabavom, uzbuđenjem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i intezivnim doživljajima, takođe i neizbežna institucija u vrednosnom (političkom) poretku društva, tako da je oličenje i deo onog što je Hegel nazvao „objektivnim duhom”.
Stadione kao „okamenjen” duh doba grade arhitekti, „projektanati-zvezde” i sa svojim multinacionalnim kompanijama sakupljaju nagrade, a publicitetu koji dobijaju je tim veći, ukoliko projektuju objekte globalne manifestacije kakva su svetska prvenstva ili olimpijske igre.
O ovome ne treba imati nikakve iluzije. Arhitektima se daje publicitet da bi se istakao meritokratski princip društva u najčistijem obliku, u kome vlada tehnološko znanje, a istovremeno se sugeriše da je čitava masa bezimenih radnika, koja svojim rukama podiže iz temelja čitave gradove, u svakom trenutku zamenjiva. Stotine hiljada radnika širom sveta gradi sve, od puteva i mostova, preko pruga i fudbalskih stadiona, do perverznih emiratskih veštačkih ostrva i nebodera, i to u najgorim uslovima rada.
Kada je organizacija Svetskog prvenstva u fudbalu dodeljena J. Africi, cinizam Fife i lokalnog organizacionog komiteta se uglavnom sažimao u izjavama da će ovaj turnir „da dovede do veće socijalne pravde u južnoafričkom društvu”, pre svega stvarajući veliki broj radnih mesta. Ne treba napominjati koliko je mizeran broj radnika bio zaposlen u odnosu na ukupan broj nezaposlenih (40 odsto u J. Africi) i to uglavnom privremeno. Većina se po završetku radova vratila na ulicu. Neokejnzijanski pristup ovakvim velikim manifestacijama je ništa drugo nego odlična prilika da se u sveopštem stanju euforije i osećaja da se svet „događa” baš u tvom dvorištu, novac poreskih obveznika iz državne kase prelije u krupne projektantske, građevinske, hotelijerske i ugostiteljske firme.
Perfidnost Fife i birokrata iz Organizacionog komiteta video se, nadalje, povodom štrajka građevinskih radnika i pretnji da će sabotirati turnir ukoliko im se ne ispune data obećanja i ne poboljšaju uslovi rada. Organizacioni komitet je, u dogovoru sa Fifom, radnicima minimalno povećao plate (12 odsto) i dao po dve ulaznice za jednu od utakmica prve faze takmičenja. Radnici su uz veliko prisustvo medija na posebnoj ceremoniji primili ulaznice, a Fifa je iskoristila priliku da pokaže svoju „velikodušnost”. Napaćeni radnici su tako dobili ulaznice, za koje se znalo da neće biti prodate, i priliku da vide trenutno vodeći, svetski putujući cirkus u svom svom sjaju.
Kada se grade stadioni i drugi objekti za globalne priredbe, ne samo što običan radnik radi u najtežim mogućim uslovima, nego ga Fifini i OK-ovi delegati i inspektori koji nadgledaju radove, stavljaju pod još veći pritisak da sve bude završeno na vreme i po njihovim standardima. Svemoćna sportskih tela u maniru svojih globalnopolitičkih pandana (MMF, STO, NATO i sl) pribegavaju najprostijim ucenama i pretnjama da će im organizacija takmičenja biti oduzeta i data nekom drugom. Radnici bivaju izloženi konstantnim pritiscima, rade prekovremeno i za minimalne plate, stanuju u barakama ili bivaju dodatno izmučeni dugim putovanjem, pošto obično žive na periferiji, daleko od gradilišta. Uz to, na najvećim globalni sportskim manifestacijama, kakve su bile Olimpijske igre u Pekingu, Igre Komonvelta u Indiji, kakvo je Svetsko prvenstvo u fudbalu u Južnoj Africi i Evropsko prvenstvo u fudbalu 2012, za koje su radovi odavno otpočeli, broj poginulih radnika na gradilištima meri se desetinama, a teško povređenih i osakaćenih stotinama.
Najteže povrede osnovnih prava radnika koji grade objekte za velika takmičenja, njihova eksploatacija i sakaćenje, su na trenutak vidljiva samo zbog publiciteta koji takvi događaji dobijaju, a ne zbog iskrenog interesovanja za njihove probleme. Oni su uočljiviji u zemljama u kojima ne postoji sindikalno udruživanje i pravedno radničko zakonodavstvo, uostalom, i sam primer Južne Afrike kazuje da su mesta jednih izrabljivača samo zauzeli neki drugi i da je čitava podrška svetske javnosti ukidanju aparthejda značila u „prevodu”: imate našu podršku pod uslovom da ne prihvatite socijalizam ili neku njegovu formu...
I u razvijenom delu sveta, i danas, stadione grade uglavnom najniži slojevi domaćeg stanovništva zajedno sa imigracijskom klasom iz najsiromašnijih zemalja. Ta pauperizovana klasa, koja u zapadnim zemljama živi na egzistencijalnom minimumu osuđena je da taj postmoderni sjaj savremenog stadiona, kojeg je podigla svojim rukama, posmatra sa periferija i getoiziranih predgrađa, diveći se proizvodu svoga rada u kom neće nikad moći da uživa. Ulaz je postao previše skup i ekskluzivan. Ni Marks, kada je pisao o otuđenju čoveka od proizvoda svog rada, nije mogao da nasluti da će otuđenje biti toliko da će taj proizvod biti radniku tantalovski „pred nosom” u svom sjaju i veličanstvenosti, a da on neće moći ni da ga „dodirne”.
Sve u svemu, hiljadama godina nije se ništa promenilo. Kao što niko u globalnom turističkom erosu i očaranošću piramidama, koloseumima i katedralama ne vidi milione robova koji su sebe utkali u njih, tako ni gledaoca u modernom sportskom dvorcu ni najmanje ne zanima radnik koji ga je izgradio. Uostalom, to bi samo moglo da mu pokvari fantaziju za koju je debelo platio.
* autor je fudbaler Burse i bivši reprezentativac Srbije
Ivan Ergić
objavljeno: 28/06/2010
