Izvor: Sportske.net, 29.Okt.2020, 18:10
"Veliki stari Antverpen" – Povratak u Evropu
Kada je ovog leta Antverpen osvojio kup Belgije, odjeknulo je kao senzacija. U trećoj nedelji avgusta, praktično pola godine nakon što je finale zakazano (jasno, pandemija je razlog) klub iz Flandrije je senzacionalno pobedio Briž. Sprečili su regionalnog rivala da se dokopa duple krune i posle gotovo trideset godina se dokopali trofeja.
Ne vole Briž, ali njihov najveći rival je Beršot koji je osnovan dvadeset godina kasnije i već na početku dvadesetog veka im odveo najbolje >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportske.net << igrače. Antverpen ili „Veliki stari“ klub kako ga nazivaju je star 140 leta, odnosno najdugovečniji je u Belgiji, tu se prvo igrao kriket i fudbal.
Oni su 1895. i inicirali prvo takmičenje, a kada je sredinom dvadesetih osnovana jedinstvena liga, dobili su člansku kartu broj 1, očevi osnivači, drugim rečima.
Za razliku od Beršota za njih je oduvek navijala srednja klasa, zovu ih „Jevrejima“ je na putu ka njihovom delu grada moraš da prođeš kroz jevrejsku četvrt. Pre rata su osvojili dve titule, pa jednu ratnu i onda poslednju 1957. Iako se diče prefiksom „kraljevski“ u Antverpenu, ili Anversu kako ih zove frankofonska Belgija, nikada nisu mogli da se mere sa klubovima iz Brisela, Briža i Liježa, koji su profesionalizacijom fudbala, ulaganjem sredstava uspeli da se izdvoje kao velika trojka.
Antverpen je zvezdane trenutke doživeo 1993. kada su neočekivano uspeli da se domognu finala KPK gde ih je savladala Parma koja je tek počinjala sa stvaranjem moćnog tima.
Ta generacija je verovatno najbolja u istoriji kluba koji je početkom veka ispao iz elite, i tek 2017. se posle dugih 13 godina vratio među najbolje klubove. Oni su postali poznati i kao razvojni klub Junajteda, belgijski zakoni o dobijaju državljanstva su mnogo labaviji nego u nekim drugim EU zemljama, pa su mnogi igrači pod ugovorom sa Junajtedom, „parkirani“ u Antverpen. Šokros, O’Ši, Luk Čedvik, sadašnji golman Vile, Tom Hiton, Deni Simpson, Roni Volvork, Gibson, su neki od engleskih igrača koje je Junajted slao na kaljenje. Neki drugi, poput Kineza Donga su igrali dobro, pomenuti napadač je postigao 34 gola za dve godine, ali on je odigrao samo jedan meč za „Đavole“.
Ali, svi ti igrači ipak nisu doneli neki napredak, niti prestiž timu iz Flandrije.
No da se vratimo na početak devedesetih.
Antverpen je u Brižu osvojio kup, u finalu su posle iscrpljujućeg meča, 2:2 i 9:8 na penale dobili Mehelen koji je nekoliko godina pre toga osvojio KPK. Taj tim je imao dva srpska golmana, Ratka Svilara koji je golmanske gene preneo na sina i Stevana Stojanovića osvajača KEŠ za Crvenom zvezdom. Igrao je i Dragan Jakovljević, bivši reprezentativac Jugoslavije, ali su gro tima činili Belgijanci koji su stigli iz manjih klubova. Zvezda je bio belgijski reprezentativac Černjatinski koji je i doneo kup svojim golovima.
U prvoj rundi Antverpen umalo nije ispao od amatera iz Glenavona, prošli su na penale, svakako da sezona nije mnogo obećavala. U osmini finala morali su da igraju produžetke sa Admirom Vaker, oba tima su pobedila sa 4:2 na strani, Aleks Černjatinski je dao gol u produžetku za četvrtfinale.
Ni tamo nije bilo lako, Steaua, doduše posle pada Čaušeskua i kada su već Rumuni počeli da odlaze na Zapad, i još jednom Antverpen je na lud način prošao dalje. Ni sada nisu pobedili, posle penala, produžetak, u trećoj rundi KPK je odlučio gol u gostima.
U Belgiji je bilo 0:0, u Bukureštu su Rumuni vodili golom Dumitreskua, deset minuta je Antverpen bio na korak od ispadanja, a onda opet Černjatinski, izvlačio je adute iz rukava kada je bilo najpotrebnije. Savladao je Stangačua, Stevan Stojanović je branio sjajno i ničim izazvani Belgijanci su otišli u polufinale.
Bilo je to iznenađenje, bez obzira na sve, Steaua je bila favorit, vodio ih je „pukovnik“ Anhel Jordanesku igrai su uz Dumitreskua i Vladoju, Danijel Prodan koji je kasnije blistao u Atletiku, Galka, Filipesku, dakle nekoliko reprezentativaca selekcije koja će naredne godine eliminisati Argentinu sa Mundijala.
Izgleda da je najlakši posao „kraljevski“ Antverpen imao u polufinalu. Izgubili su od Spartaka, tada najmoćnijeg ruskog tima sa 1:0 na „Lužnjikiju“, Pjatnicki je savladao Stojanovića.
Ali, u revanšu na krcatom stadionu, Antverpen je odigrao jednu, kako kažu od najboljih utakmica u istoriji. „Bosuil“ je grmeo, trener Meuvs je krenuo sa trojicom napadača, ali je Radčenko doveo goste do prednosti. Možda su neki izgubili nadu, ali se domaći nisu predavali. Pogađate, Černjatinski je sedmim golom u Evropi te sezone izjednačio, da bi u nastavku Jakovljević i Nemac Lenof sa penala koji je napravljen nad Černjatinskim odveli domaće u finale. Oko 15 000 ljudi najviše ikada na stadionu je kraj dočekalo uz ovacije, grad je slavio neverovatan uspeh.
Ali, sve ima kraj, finale je bilo na neki način neravnopravno. Parma je igrala u najjačoj ligi na svetu, i mada ni njima nije bilo lako, morali su da pobeđuju u gostima zbog ne baš impresivnih rezultata na „Tardiniju“ svakako su bili favorit, u polufinalu su i pored poraza kod kuće izbacili madridski Atletiko.
Antverpen nije ustuknuo. Stojanović je poleteo u prazno u desetom minutu, Lorenco Minoti legendarni kapiten Parme se poklonio za vođstvo Italijana. No, Belgijanci su poravnali, Černatinjski je asistira Severjensu za izjednačenje. Ali, Meli je ubrzo ponovo pogodio, u drugom delu je Meuvs sve bacio u napad, no šest minuta pre kraja je Parma na polupraznom Vembliju stavila tačku. Bio je to prvi od tri evropska trofeja „Mlekadžija“, drugi nakon što su prethodne godine osvojili kup u dva meča protiv Juventusa.
Antverpenu je ostalo sećanje, ali evo ih sada u grupnoj fazi LE, u odličnoj su formi, naređali su nekoliko pobeda u ligi, dobili Ludogorec u prvom kolu, pa će pokušati sve da iznenade Murinja i Totenhem.
.jpg)
