Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 11.Dec.2016, 23:17   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Valdman: Volimo da smo bezbedni, umesto slobodni

Rediteljka igre Helena Valdman iznova prelazi granice, ovoga puta sa predstavom "Dobri pasoši, loši pasoši" sa kojom će se predstaviti na 14. Beogradskom festivalu igre sledeće godine.

Komad "Dobri pasoši, loši pasoši", postavljen za trupu savremene igre i trupu novog cirkusa, prikazuje dve grupe odvojene živim zidom.

U suprotnosti sa protokom informacija, robe i novca, ljudima bez dobrog pasoša nije dozvoljen prelazak na drugu stranu, dok postoje pasoši koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << uživaju dobru reputaciju i nosiocima garantuju slobodu kretanja.

"To je granična igra našeg vremena i iskreno bila bih srećna ako bih mogla da vidim granice kao ograde vrtova i čin prelaženja granica kao neku vrstu letenja preko praznog prostora. Ali, obrnuto je istina. Mi kao životinje, volimo da se osećamo bezbedno, umesto da budemo slobodni. To je goruća tema za diskusiju, ali se mnogo više čuje i čita o 'identitetu' i 'domu' u našim društvima, nego o diskursu o 'slobodi'", kaže Valdman povodom učešća na narednom Beogradskom festivalu igre, kako su saopštili organizatori.

Većina ljudi, primećuje ona, oseća da je sloboda nešto što se odnosi samo na informacije, novac, trgovinu, ali ne i na ljude.

"Radije bih da pričam o tome, umesto da ukazujem na 'neintegrisane' izbeglice ili politička ubeđenja", dodala je nemačka rediteljka i koreograf.

Valdman priznaje da dolazi iz zemlje sa najboljim pasošem na svetu, da joj 177 zemalja dozvoljava ulazak bez posebne vize ili plaćanja za "vizu po dolasku", dok zemlje kao što su Avganistan, Bangladeš, Etiopija, Iran i Palestina, u kojima je radila, nisu u stanju da učine da njihovi stanovnici putuju.

"Zašto imam 'dobar pasoš' ili zašto oni imaju 'loše pasoše'? To je moje pitanje, možda malo naivno, jer svako bi mogao odgovoriti: Gospođo, naravno da imaju loše pasoše zbog svoje loše ekonomije. Što je bolja ekonomija ili tačnije, što je veća kreditna sposobnost zemlje, to je vredniji vaš pasoš. Posetiti Srbiju tako ubrzo nakon nemačke premijere komada ima smisla, jer ne morate Nemcima objašnjavati kredibilitet Nemačke, ali svi možemo diskutovati o neverovatnoj razlici u slobodi sa kojom se ljudi u svetu suočavaju", rekla je ona.

Dve grupe u predstavi odvaja živi zid sačinjen od ljudi.

"Oni su ljudi iz vašeg grada. Ljudi se bore za sve za šta moraju da se bore, to su ljudi koje ste videli tokom 'arapskog proleća', Gezi ustanka u Turskoj, pokreta 'Okupiraj Volstrit' u Njujorku ili protest PEGIDA u Nemačkoj. Ljudi štite ograde po Evropi i oko Evrope. Ljudi kontrolišu ljude na aerodromu ili ispred kluba, i naravno, vole to da rade u skladu sa zakonom, koji je često sasvim neodređen i prepušten interpretaciji pojedinca, kao i zakonom o podizanju ogromnih ograda širom Evrope", pojasnila je Valdman.

Ipak, ističe da nema politička i društvena ubeđenja koja želi da predstavi na sceni, niti da podučava igrače i publiku.

"Ja samo želim da moj rad bude ono što bih ja želela da vidim kada uđem u pozorište. Kada kupim ulaznicu, nadam se da moje vreme neće biti protraćeno, da će se nešto važno pojaviti te večeri pred publikom. I, molim vas, ne dekorativna igra koja se pijucka kao šećerna vodica. Moj cilj je da dok gledate predstavu, zaboravite na svoju listu obaveza za sutra, ali i da se zapitate o mestu i značaju današnjeg življenja u društvu, susretnete sa nekim pisanim ili nepisanim problemima", kazala je Valdman.

Ona dalje naglašava da se može uokviriti prelepa igru prelepom muzikom i posao je završen, ali ne smatra da je to dovoljno odgovorno prema publici.

"Ljude morate naterati da razmišljaju. To je moguće ako svaka scena ima smisla, ako muzika podržava ideju, ako akrobate ili savremeni igrači razumeju potrebu zbog koje nastupaju, hitnost, neophodnost svakog koraka. Ako je to slučaj, onda neće biti dosadno, već fascinantno uroniti u to delo", istakla je koreograf, koja je sarađivala i sa iranskim igračima, sa Katak igračima iz Dake i koja svet doživaljava kao "sajmište za umetničku razmenu" i "berzu ideja".

Veruje da "dobra umetnost uvek dodiruje nevoljne aspekte sveta u kome živimo", a isto je, smatra, i sa dobrim humorom.

"Zašto se smejemo? Jer nas je šala dovela do tačke o kojoj još nismo razmišljali. Šala dodirne neizrecivo, a neki kažu i podsvesno. Igra radi istu stvar. Igra je jezik koji vas nosi izvan izrečenog, ili, kao što sam naučila, izvan diskursa, gotovog sveta reči, koji vam govori šta da mislite i o čemu da ne mislite, jednostavno zbog nedostatka reči. Izraz 'ženska sloboda', na primer, nije postojao u 18. veku, ali su žene bile svesne sopstvenih ograničenja. Reč se još nije rodila, ali su se one puno smejale muškarcima", ističe Valdman.

"Mislim da me nisu globalno zagrevanje ili rat u Siriji načinili umetnicom, već moja neverovatna radoznalost, koja je od mene pravila devojčicu koja voli da zaviri iza svake zavese. Naročito u pozorištima", kaže autorka čiji su komadi posebno dirljivi i redovno okrenuti političkim i društvenim pitanjima.

Na raskrsnici između pozorišne režije, koreografije i socioloških istraživanja, Valdmanova proizvodi radove, putuje i prisutna je planetarno - od Bliskog istoka i Latinske Amerike, do Azije i Afrike.

Pre desetak godina, putujući sa predstavom "Vratiti pošiljaocu" sa iranskim igračima u egzilu, posetila je Novi Sad.

"Nikada neću zaboraviti kako su nas ljudi na ulici uvažavali, davali su ruže damama i obraćali se sa dozom srdačnosti, koju umetnici danas teško da mogu da očekuju - sa poštovanjem i iskrenošću, pozdravljajući ih otvorenog srca i radosno. Sećam se Srbije kao doma velike ljubaznosti i čula sam da je Beograd jedan od najlepših gradova na svetu. Jedva čekam da vas posetim", poručila je Valdman.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...