Izvor: Politika, 04.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uspeh i bez svetskih rekorda
Prvenstvo sveta u Osaki bila je prava poslastica za ljubitelje atletike širom sveta, a za naše novo suočavanje sa nimalo ružičastim stanjem u našoj kraljici sportova
Ni Osaka, kao ni Atina 2007. i Edmonton 2001. nisu doneli ni jedannovi svetski rekord, ali to nikako ne znači da 11. svetski šampionat nije bio uspešan. Naprotiv.
To je i stav Svetske atletske federacije (IAAF) čiji predsednik Lamin Dijak posebno ističe dalju demokratizaciju "kraljice sportova", >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koja se ne meri samo rekordnim učešćem zemalja i takmičara.
U Osaki takmičilo se 1.978 sportista (928 atletičarki i 1.050 atletičara) iz 200 zemalja, prema izjavi Lamina Dijaka, "deleći zajednički cilj da budu najbolji što je dovelo da novo njihovih rezultata bude jednostavno fenomenalan".
Posle devet takmičarskih dana 22 zemlje imale su svetske šampione, 42 zemlje osvojile su neku od medalja, a 64 imali su predstavnike bar u nekom od 48 finala u muškoj i ženskoj konkurenciji.
Samo jedan od 1.060 testova sumnjiv
Sve to govori u prilog univerzalnosti atletike, a predsednik IAAF dalje navodi: "Najbolje od svega je to što smo, uveren sam, imali sjajno takmičenje i neizvesna finala, tako da su TV gledaoci širom sveta mogli da osete dramu i uzbuđenja vrhunskih atletičara".
Uz gledaoce na Stadionu "Nagai", koji istina nije bio rasprodat kako se očekivalo, i stotine hiljada duž maratonske i hodačke staze, borbe za titule prvaka sveta mogli su da posmatraju gledaoci u oko 180 zemalja, odnosno 85 odsto naseljenih teritorija naše planete.
Predsednik IAAF je istakao i da je u Osaki praktično svaki drugi učesnik bio testiran (tačno 926 takmičara) i da je 1.060 anti-doping kontrola (550 testova urina i 510 testova krvi) pokazalo da su svi učesnici "čisti". Istina pretposlednjeg dana pojavio se jedan sumnjiv slučaj, ali ime, nacionalnost ili disciplina kojom se bavi potencijalni korisnik dopinga nisu saopšteni i neće biti dok druga analiza ne potvrdi ili ne eliminiše sumnju.
To što nije bilo svetskih rekorda ne smatra se za "neuspeh", jer na svetskim šampionatima najvažnije su medalje i takmičari disciplinama u kojima taktika igra važnu ulogu, rezultat posvećuju plasmanu (o tome da na Svetskim prvenstvima nema pesmejkera da i ne govorimo), a u sprintu i tehničkim disciplinama – ruku na srce – ima previše teško dostižnih rekorda. Njihovo obaranje jednostavno ne može da se planira za "taj i taj dan".
"Svetski rekord će doći, ili neće doći" rekao je najuspešniji učesnik Svetskog šampionata Amerikanac Gej Tajson svetski šampion na 100 i 200 metara i u štafeti 4 h 100 metara. Isti broj zlatnih medalja ima i njegova zemljakinja Alison Feliks, ali ona je samo jednu (200 m) osvojila u individualnoj disciplini, a dve preostale u trkama štafeta.
SAD su i dalje najuspešnija atletska nacija, Kenija je po broju zlatnih medalja, uprkos sve većem odlivu mišića u druge zemlje izbila na drugo mesto, a Rusija je pala na treće, jer muški deo ruske atletike sve više zaostaje za ženskom.
Debi Srbije bez finala
Debi naše atletike pod imenom Srbija na svetskim šampionatima prošao je – prema realnim mogućnostima. Prvi put naša atletika nije imala ni jednog finalistu svetskog prvenstva (medalju nije imala ni kao deo SFRJ), ali to je neočekivano samo za one koji ne poznaju prilike u našoj i svetskoj atletici, ili koji nisu ni jednom pogledali svetske rang-liste.
Sa izuzetkom Olivere Jevtić, koja se posvetila konačnom zalečenju stare povrede i vojnika Luke Rujevića, koji priprema za vojni šampionat sveta, Atletski savez Srbije poslao je u Osaku sve najbolje, koji su ispunili IAAF norme.
Nažalost, već startne liste i najbolji ovosezonski rezultati kazivali su da je plasman u finale, među osam najboljih, u ovom trenutku za njih objektivno nemoguć. To je važilo i za finalistkinju prošlog svetskog šampionata Draganu Tomašević. Ona posle dve sjajne sezone ima pravo na "odmor" tim pre što je imala problema sa povredama. To je važilo i za veterana Dragana Perića, mada je uoči puta u Osaku ostvario rezultat iznad kvalifikacije norme, to je važilo i za povratnika na skakalište Dragutin Topića, jer četvoromesečni trening nije dovoljan za povratak u svetski vrh u kojem mu je, bez sumnje i danas (sutra) mesto. Perić je, uz to, imao zdravstvenih problema zbog kojih se nije ni takmičio, a kao ni Tomaševićeva i Topić, ni Milan Jotanović, ni braća Predrag i Nenad Filipović nisu uspeli da postignu rezultate približne bar njihovim najboljim rezultatima ove sezone. Činjenica je i da im ni oni ne bi doneli emsto u finalu.
Jedina koja je potpuno opravdala očekivanja je Marina Munćan. Trčala je hrabro, najbrže u životu, popravila 17 godina stari državni rekord i – ni to nije bilo dovoljno za mesto u finalu.
Čuda se u atletici ne dešavaju odavno. Iza svakog uspeha stoji veliki talenat, ogroman rad atletičara i trenera i naravno uslovi.
Naši atletičari, uprkos mnogim obećanjima, i dalje imaju bedne uslove za bavljenje atletikom, talenat niko nema pravo da im ospori, a Atletski savez Srbije mora da povede mnogo više računa, ne samo o popravljanju uslova za bavljenje atletikom, pre svega tokom zimskih meseci, već i o školovanju i usavršavanju trenera.
Danas, nažalost, više dobrih, dokazanih i perspektivnih stručnjaka, radi u drugim sportovima kao kondicioni treneri, nego u atletici. U Srbiji i dalje atletika se voli, ali od nje ne može da se živi.
Ž. Baljkas
[objavljeno: 04.09.2007.]
