Izvor: RTS, 04.Jul.2016, 01:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ukroćena goropad
Pozorišna sezona je možda na izmaku, ali ljubitelji Formule 1 će ovog vikenda imati prilike da posmatraju modernu adaptaciju Šekspirove komedije na pozornici u podnožju Stirijskih planina. U glavnim ulogama nastupaju neizbežni Herman Tilke, kao krotitelj Petručio, osiromašeni prosac iz Verone, i goropadni Esterajhring, kao kapriciozna Katarina.
Kraj je dakako poznat - her Tilke je još koncem devedesetih >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << godina savladao strašni Esterajhring, pretvorivši ga u krotki (A1) Red Bul Ring. Ali kakva je to goropadnica bila...
Za sve je verovatno kriv šarmantni i ćudljivi Johen Rindt, čiji proboj kroz svet auto sporta je presudno uticao da Austrija pre pedesetak godina naprasno otkrije Formulu 1 i odmah krene u borbu za organizaciju trke svetskog šampionata. U nedostatku pravog autodroma, domaćinstva se 1964. godine dokopao vojni aerodrom u Celtvegu čija asfaltna površina je bila toliko džombasta da je većina vozača tu prvu trku završila pre kraja usled problema sa ogibljenjem. Jasno je bilo da se Formula 1 neće vraćati u alpsku republiku dok se ne pojavi prava staza, i Velika nagrada Austrije je brzo pala u zaborav. Ili se tako bar činilo, jer se ispostavilo da je baš ta prva trka ustanovila obrazac koji će se u novoj inkarnaciji austrijskog Gran prija toliko puta ponavljati: na Celtvegu je do prve i jedine pobede u karijeri stigao Lorenco Bandini, talentovani Italijan čiji se život tragično okončao samo tri godine kasnije u plamenu prevrnutog Ferarija na ulicama Monaka.
Prošlo je šest godina i Formula 1 se vratila u Austriju, na novi, šokantno brzi autodrom krajnje neinventivnog imena: Esterajhring. U pravom trenutku, ili se bar tako činilo, pošto je u avgustu te 1970. godine na čelu generalnog plasmana bio baš onaj ćudljivi momak zbog kojeg je sve i počelo. Johen Rindt je za volanom divnog ali smrtonosnog Lotusa 72 upravo zabeležio 4 uzastopne pobede i pet trka pre kraja šampionata imao velikih 20 bodova prednosti ispred Džeka Brebema. Na kvalifikacijama pred punim tribinama je samo jedan ishod bio moguć, ali prvu poziciju na startu Rindt nije uspeo da materijalizuje zbog kvara motora u 21. krugu, pa je pred razočaranom publikom do pobede stigao Džeki Iks u Ferariju. Niko nije mogao ni da pretpostavi da će trka u domovini biti poslednji start karijere omiljenog Austrijanca, koji će smrtno stradati na treningu na Monci samo desetak dana kasnije, te ubrzo postati neslavni prvi i nadam se jedini posthumni šampion sveta.
Esterajhring je, međutim, tek počinjao da piše stranice svoje čudne istorije. Austrijanci su novog junaka pronašli u Laudi, ali Bečlija koji je pokoravao staze diljem zemaljskog šara nikako nije uspevao da pobedi u domovini jer su, uprkos njegovim prvim startnim pozicijama, do karirane zastave pre stizali - prateći obrazac koji je postavio Lorenco Bandini - uglavnom vozači koji nikad pre toga nisu kušali šampanjac sa najvišeg stepenika pobedničkog postolja.
Naročito je nezaboravna kišna trka iz 1975. godine kada je svoju prvu i jedinu pobedu Vitorio Brambila, poznatiji po nadimku Gorila iz Monce - inače dežmekasti gospodin koji je u Formuli 1 debitovao sezonu ranije, u 37. godini života(!) - proslavio visoko podigavši ruke dok je prelazio preko ciljne linije. Samo da bi se koji sekund kasnije spektakularno zakucao u ogradu te na proglašenje pobednika stigao u propisno olupanom Marču:
Ta trka je nažalost imala neslavnu uvertiru, kada je Mark Donohju u jutarnjem zagrevanju u nedelju izleteo sa staze i doživeo ozbiljnu povredu glave. Iako je ubrzo povratio svest i čak razgovarao sa Fitipaldijem pre nego što je poslat u bolnicu, tokom helikopterskog transporta je došlo do povećanja intrakranijalnog pritiska i Amerikanac je dva dana kasnije preminuo.
Naredne godine, Esterajhring je bio prva trka posle stravičnog Laudinog udesa na Nirburgringu, i u odsustvu lokalnog heroja, rutinski proizveo još jednog novog pobednika, u liku Džona Votsona, Britanca koji je vozio za isti tim kao i malerozni Donohju godinu ranije - Penski. Pogađate, iako Rodžer Penski važi za jednog od najuspešnijih vlasnika timova u istoriji Indikar i NASKAR šampionata, pobeda na Esterajhringu mu je bila prva i poslednja u Formuli 1.
Niz je nastavljen i naredne godine, kada u Austriji do prve pobede u karijeri stiže Alen Džouns, a konačno završen 1982. kada je debitantsku pobedu proslavio Elio de Anđelis, za pola automobila ispred Kekea Rozberga - koji takođe u tom momentu još ni jednom nije pobedio na trci Formule 1.
Spektakl se nije tu završio - Lauda je napokon obradovao domaću publiku povratkom iz penzije i pobedom 1984. godine, na putu ka svojoj trećoj tituli svetskog šampiona, dok je trku godinu dana kasnije obeležio šokantan udes de Ćezarisa:
Italijan je uprkos višestrukom obrtanju prošao bez povreda, ali odmah ostao i bez posla, budući da je Gi Ližije, gazda tima čije je automobile Andrea (poznat i kao „de Krašeris") neumorno uništavao prethodnih 20 meseci zaključio kako to sebi više jednostavno ne može da priušti.
Dve godine kasnije, moćna staza je doživela poslednji udarac. „Krivac" je bio Nelson Pike, koji je te godine na kvalifikacijama u veličanstvenoj Vilijams Hondi odvezao krug prosečnom brzinom od 255,756 kilometara na čas. Da stavimo stvari u perspektivu, prosečna brzina na Monci prošle godine je bila niža za ~5, a u Austriji ~30 kilometara na sat. Goropadni Esterajhring je sa svojim dugim pravcima i ritmičnim brzim krivinama proglašen nebezbednim i Austrija je ponovo ostala bez trke Formule 1. Sve dok na scenu nije stupio krotitelj u liku her Tilkea, čiji nemilosrdni rezovi su osakatili staru stazu i podarili nam uglađeni i potpuno neinspirativni A1 ring kojeg ćemo se sećati pre svega po skandaloznoj trci iz 2002. godine u kojoj je Barikelo bukvalno pred linijom cilja poklonio pobedu Šumaheru. Salve zvižduka kojima je Ferarijev as počašćen su bile do tada neviđene na trci Formule 1:https://twitter.com/F1/status/748407744298815488
Ali, da svaka priča ne mora da ima tužni kraj, najavljuju vesti koje ovog vikenda stižu iz Austrije: Ditrih Matešic, gazda Red Bula i odskora vlasnik staze koja se 2014. vratila u kalendar kao Red Bul ring navodno planira da već za narednu sezonu obnovi originalni Esterajhring i tako nam omogući da ponovo uživamo u njegovoj onduliranoj lepoti (videti pod: http://www.formula1.com/en/latest/features/2016/6/f1-classic-onboard-nakajima-osterreichring.html).
Uz mešavinu skepse i nade da je tako nešto u današnje vreme uopšte moguće, dočekujem ovogodišnju trku u kojoj na prvi pogled ne bi trebalo da bude mnogo neizvesnosti. Mercedesi su na testovima u petak delovali nepobedivo, a posao bi mogao da im bude olakšan zbog kazne od 5 pozicija na startu koja čeka Fetela zbog prevremene promene menjača, ali i tradicionalne nekonkurentnosti Red Bula na domaćoj stazi koja, paradoksalno, u sadašnjoj iteraciji favorizuje motore a ne aerodinamiku. Ipak, neizvesnost donosi kiša koja je prognozirana za subotu, što može značajno promešati poredak na kvalifikacijama i nedelju učiniti zanimljivijom. Ukoliko Ferari zaista ima ambiciju da se ove sezone bori za titulu vreme je da crveni automobili počnu da pobeđuju a pod posebnim pritiskom je Raikonen, čije produženje ugovora će umnogome zavisiti od učinka tokom leta. Vikend pred nama je zato prva prilika za Kimija - tim pre što Fetelu sleduje kazna - da dokaže Arivabeneu da je i dalje bolja opcija za Maranelo od Pereza koji u Austriju dolazi pun samopouzdanja posle trećeg mesta u Azerbejdžanu.
Revitalizovana Fors Indija posle Barselone deluje kao mnogo ozbiljniji automobil pa i Hilkenberg vidi svoju šansu ovog vikenda, jednako kao i Vilijamsi koji su zahvaljujući Mercedesovom pogonu prethodne dve godine završavali na podijumu Red Bul ringa.
Ipak, glavna borba se očekuje između Rozberga - pobednika obe prethodne trke u Austriji - koji je svoju prednost u generalnom plasmanu posle Bakua povećao na 24 boda i Hamiltona koji je opterećen čestim problemima sa agregatom pa ovog vikenda počinje da troši svoj peti i poslednji komplet. To praktično znači da će Britanac pre kraja sezone morati da odsluži bar jednu, a verovatno i dve kazne zbog zamene pogonske jedinice, pa pobede na stazama gde startuje bez kazne postaju imperativ.
U standardnom, evropskom terminu - 14 časova za kvalifikacije u subotu i trku u nedelju - daje se predstava u kojoj možda poslednji put gledamo ukroćenu goropadnicu. Dogodine, možda ipak Katarina bude ta koja se poslednja smeje.
.jpg)
