Izvor: Politika, 10.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri moja zaveta Borisu
Istaknuti član SANU, otac predsednika Srbije, govorio nam je i o užasu kad su mu streljana braća, o odluci da, ipak, ostane partizan, o sportu, unučadi, Đinđiću kao sinu...
Ljubomir Tadić (81) uprkos dubokim ožiljcima iz mladosti, u duši i na telu, a sad i bolesnoj kičmi, čovek je vedrog duha. Oženjen je Nevenkom (Kićanović), profesorkom dečje neuropsihijatrije. Imaju kćerku Vjeru (54), psihologa, sina Borisa (48), psihologa i predsednika Srbije, unučad: Katarinu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (27), psihologa, Vladimira (22), studenta – od Vjere, a Mašu (8), učenicu, i Vanju (6) – od Borisa.
Naš sagovornik Ljubomir Tadić član je Srpske akademije nauke i umetnosti (SANU) više od 20 godina, kao prvi filozof prava, praksisovac, disident, šezdesetosmaš... U ovom razgovoru akademik Tadić nam je kazivao o nizu svojih doživljaja i opredeljenja, o nadi kao životnoj sili...
• Kako ste pre sedam dana doživeli skup demokrata pred izbore?
– Jedan sam od osnivača te prve, jedinstvene, Demokratske stranke. Setio sam se i ovoga puta svih onih kojih više nema. Pre svega Zorana Đinđića koga sam doživljavao kao sina. Jer, bio je uz mene i na Fakultetu, kao moj student, i u mom stanu, ne kao gost već kao domaćin, kad su on, Boris i svi njihovi drugovi organizovali žurke, spremali razna jela... A sad me, prošle nedelje, na ovu predizbornu konvenciju stranke doveo unuk Vladimir. Nemam više onu fizičku snagu, ali želim sve da vidim i sve da čujem, kritički ocenim...
• Šta ste kazali Borisu?
– Da se u svom radu pridržava samo tri moja zaveta. Kazao sam mu da vlast kvari ljude i da se toga jako čuva – da mora, po svaku cenu, da ostane pošten – kao i da od politike nikad ne sme da ima finansijsku korist... Verujem Borisu. Ne samo kao sinu već kao čoveku. Jer, ovaj zavet je i njegov stav. Takva mu je priroda.
• Šta mislite o budućnosti srpske politike?
– Želeo bih da se sve stranke ponašaju civilizovano, kulturno... Koliko je to moguće u politici. Voleo bih da se ne služe razornom mržnjom i nekontrolisanim psovkama, uvredama i klevetama, da stranačko protivništvo ne pretvaraju u neprijateljstva. Ubistvo Zorana Đinđića tragična je pouka. Psovke i uvrede svojstva su niskih duša. Mislim, dalje, da se sa tradicijom svi moramo pažljivo ophoditi. Ima i dobre i loše tradicije. Jer, kao što je pisao ruski književnik Hercen "ko se samo na prošlost oslanja, rđavo se oslanja." Taj ne može da utiče na sadašnjost.
• U kom ambijentu ste odrasli?
– Rođen sam u selu Smriječnu, na 1.400 metara nadmorske visine, u okruženju Durmitora, Golije, Maglića... U selu sam završio četiri a u Nikšiću šest razreda gimnazije. Bilo je to pre Drugog svetskog rata. Bio sam aktivni učesnik rata. Gimnaziju sam završio 1946. u Sarajevu, a u Beogradu sam bio student Pravnog fakulteta, koji sam o roku završio.
• Koji događaj je u tom periodu ostavio na Vas najjači utisak?
– Ističem dva događaja koja objašnjavaju sva moja sledeća opredeljenja. Najlepši trenutak, do tada, doživeo sam kao šesnaestogodišnjak , 27. marta 1941. u Nikšiću, bio sam gimnazijalac ("Bolje rat neko pakt"...). A već 6. aprila 1942. došao sam, da tako kažem, do otrežnjenja. Moj brat Radoje i trojica bliskih rođaka: Tadija, Blagoje i Rade – streljani su! Bili su partizani. Odbili su da pucaju u strica Spasoja, čuvenog komitu, koji je, u samoodbrani, ubio nekoliko partizana. Radoja, Tadiju, Blagoja i Rada streljali su njihovi "drugovi"... To je bio čas mog otrežnjenja. U odluci glavnog štaba pisalo je da su moja braća streljana kao neprijateljski elementi... Takvih slučajeva streljanja bilo je mnogo. Da bih skinuo ljagu, i dokazao da moja porodica nije izdajnička, ostao sam u partizanima. Borio sam se protiv okupatora, ali i protiv fanatizma, boljševičkog ludila. Borbu protiv ideološkog besmisla svake vrste nikad nisam napuštao.
• Kada ste se opredelili za rad sa studentima i za filozofiju prava?
– Vrlo rano. U početku mog rada prepoznao sam u sebi pedagoga. Bio sam asistent, pa profesor na Pravnom fakultetu u Sarajevu. Zatim sam u Beogradu dve godine radio na Institutu društvenih nauka, kad sam dobio poziv da budem profesor na Filozofskom fakultetu. Filozofiju prava sam doktorirao u Ljubljani. Tako sam se, praktično, opredelio za filozofiju prava, a ne za lavirint pozitivnog prava.
• Da li ste u tim vremenima, ali i sada, bili okrenuti i sportu?
– U Nikšiću su bila dva (srpska) fudbalska kluba: Hercegovac i Obilić. Gledao sam sve utakmice tih timova. Fudbal nikad nisam mogao da naučim dobro da igram. Od drugih igara bio sam aktivan u dva sporta: plivanju i u stonom tenisu.
• Koliko sad poznajete sport?
– Veliki sam ljubitelj sporta, ali samo kao gledalac. Razumem se u odbojku, košarku, fudbal... Znam sva pravila. Umem da ocenim vrednost igrača. Jednom sam, čak, bio, po molbi, izveštač sarajevskog "Oslobođenja" sa fudbalske utakmice Crvena zvezda – Partizan. To je bilo u vreme kad su igrali Rajko Mitić i Stjepan Bobek. Od igrača tog doba posebno mi se sviđao i Miloš Milutinović. On je bio pravi virtuoz, a morao je rano da prekine karijeru zbog bolesti pluća.
• Koji Vam se fudbaler sad posebno dopada?
– Meni se sviđa se Ronaldinjo. I to ne samo zbog egzibicija, koje uvek izvodi, i velike umetničke vrednosti, koju dokazuje u svakoj akciji, već i zbog izraza na licu. On nije samo duhovit u igri već i u izgledu. Uvek je nasmejan, lepršav u svakom pokretu, sve čini tako lako da imate utisak da biste to i vi mogli, a u tome je, kao u svakom poslu, veličina velemajstora svog zanata. Opredeljujem se za Ronaldinja, ali ima tu još izuzetnih igrača. Bogami, dobar je i naš Vidić u Mančesteru... Boris je bio dobar vaterpolista, jake je građe, ali je morao da napusti bazen zbog mogućnosti zaraze. Bilo je to u ono vreme "Variole vere".
• Koliko ste bili bliski sa studentima?
– Veoma. Kad je 1968. došlo do studentskih protesta odmah su mi se javili. Bio sam sa njima kod "čuvenog" podvožnjaka u Novom Beogradu. Došli su i drugi profesori. Policija nas je opkolila. Kad su počeli da tuku jednu studentkinju pokušao sam to da sprečim, ali navalili su s pendrecima i na mene. Oborili su me na zemlju... Bio sam plav od udaraca kao oni robovi na galijama posle bičevanja. Filozofski fakultet je sedam godina štitio sve profesore. Onda smo prebačeni na biro rada. Nekoliko godina potom na Institut društvenih nauka i tu smo ostali do penzije.
• Ipak, da li su predavanja potpuno ukinuta?
– Nisu. Ali, organizovali smo, na drugi način, samoinicijativno, osamdesetih godina - "Otvoreni univerzitet". Prvo predavanje bilo je u mom stanu. Bila su to predavanja po svim principima naučne strogosti. Predavanja su trajala više godina, sve do aprila 1984. kad je uhapšen Milovan Đilas i svi koji su se zatekli u stanu Dragomira Olujića. U radu ovog "Univerziteta" učestvovao je i moj Boris, pa je, posle jednog hapšenja, dvadesetak dana bio u zatvoru, u Padinskoj Skeli...
• Kako je biti bez nade?
– Biti bez nade je duhovna i društvena praznina za svaku osobu. Nada je nešto što vam i u pomrčini drži svetlo pred očima. Želim da verujem da ćemo, kao država, izaći iz ove krize iako smo u izuzetno teškoj situaciji. Mi smo upali u žrvanj politike velikih sila. One dokazuju svoju moć na nama. To je duga priča koja bi mogla da ima svoj kraj možda u našem strpljivom diplomatskom radu? Ili u bitnoj promeni politike moćnika. Ne gubim nadu!
• Da li je nada i lekovita?
– Ona je protiv otrov očajanju, osećaju beznadežnosti... Ona je životna sila.
• Koga sad osporavate?
– Osporavam agresivnu politiku Amerike. Međunarodno pravo je, kaže jedan američki ekspert, ono što hoće Amerika. Sve ostale sile su drugog reda. Najopasnije što se može doživeti jeste da imate samo jednu silu koja o svemu odlučuje. U taj otpor svemoći Amerike mora se ući pameću, a ne bombama. To smo osetili 1999. godine na svojim leđima. Ali i kod nas ima problema. Demokratske snage su razjedinjene i nedovoljno profilisane. Meni je drago što je Demokratska stranka ušla u Socijalističku internacionalu. Socijalna pravda se nikad ne sme ispustiti iz vida.
• Kad Vam dolaze unučad?
– Kad god stignu, a jednom nedeljno obavezno, Toga dana stižu na ručak. Tada se baš zabavljaju. Vladimir se igra sa obe Borisove kćerkice kao da je njihov vršnjak. A Maša, koja sad ide u drugi razred, "najavljuje" prekid školovanja jer, kako kaže, "nema vremena za igru"... Svi su tada tu: i kćerka, i zet, i snaja. Nema samo Borisa. Veoma je zauzet. Dođe mesečno samo na pola sata. Najviše. Baš smo ga željni...
• Koliko je Boris, sem sporta i politike, bio i za sve drugo?
– Bio je veoma talentovan crtač. Mića Popović je hteo privatno da ga uči. Baš je želeo da mu pomogne da razvije taj talenat, ali do toga nije došlo samo zato što je Boris, u tom periodu, u toku razvoja i školovanja, bio malo lenj. Učio je samo onoliko koliko je on mislio da je potrebno. Nisam ga nikad kontrolisao. Prvi put sam to učinio kad sam pročitao njegov diplomski rad na fakultetu. Tek tada sam se uverio da odlično ume da piše, da je lake ruke.
• Da li ste nekada morali i da udarite sina?
– Dogodilo se to samo jednom. Imao je desetak godina. Mi smo otišli na posao, njegova sestra u školu, a on je uzeo bicikl i odvezao se, sa drugovima, na Karaburmu. Nije nas o tome obavestio. Dugo ga nije bilo. Nismo znali šta mu se dogodilo. I, kad je došao, bio sam mnogo ljut. Udario sam mu šamar. Nije se protivio, a nije ni plakao...
• Koji je Vaš životni stav?
– Uvek se ponašam u skladu sa jednim svojim opredeljenjem, a to je da – bez sumnje nema mišljenja, ali i da mišljenje nije dobro ako počiva samo na sumnji. Ovo, praktično, znači da u životu moramo da budemo i oprezni, ali ne potpuno nepoverljivi.
--------------------------------------------------------------------------
Kritikovao sam režim Josipa Broza Tita
Na pitanje: Kako ste se borili protiv sile koja je sve odlučivala – profesor Ljubomir Tadić je naveo jedan primer:
– Ustao sam protiv samovolje Brozovog režima. Javno sam kritikovao tobožnju ustavnu odredbu da se Josip Broz Tito proglasi za doživotnog predsednika Jugoslavije. I, naravno, ovaj moj stav je izazvao političke i sve druge posledice. Ali, nije samo to bilo u pitanju. Bio sam jedan od glasnijih saradnika časpsa "Praksis" u kome sam bio odlučan kritičar svih diktatorskih postupaka u državi.
• Da li je pravdu moguće sprovesti bez sile?
– Svet ne zna za pravdu, kaže francuski filozof Paskal iz šesnaestog veka - "jer suština države je u sili, a ne u pravdi. Pravda je podložna sporenju. Sila je neosporna. Sila protivreči pravdi. A pošto pravedno nije silno, ono što je silno "mora" da bude pravedno". A sila mozga nema, kažem ja. Odnos sile i pravde je centralno pitanje u društvenom životu. Ja ću o tome govoriti u Akademiji povodom izlaska prvog toma moje knjige "Filozofija prava". Dogodiće se to u utorak, 12. decembra, u 13 časova.
Slavko Trošelj
[objavljeno: 10.12.2006.]
