Izvor: Politika, 14.Jul.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi žalimo za Jugoslavijom
„Moramo da gradimo nove mostove prijateljstva”, kaže za „Politiku” čuveni golman mostarskog Veleža, reprezentacije, Šalkea, koji je posle više od dve decenije ponovo u Srbiji. - Poziv prijatelja se ne odbija
„Biti velik, a pri tom skroman i jednostavan to je najteže postići” Mnogi se slažu u jednom a to je da je savremeni čovek izgubio bitku onog trenutka kada je izgubio smirenost, strpljenje, spontanost u reagovanju. Nekada se uživalo u sportu, posebno fudbalu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
A danas smo svedoci brzog načina života. Uspesi dolaze i brzo se zaboravljaju, ali, ima i izuzetaka. Ovih dana gost Srbije i Vlasotinca je legendarni golman Veleža i reprezentacije Jugoslavije Enver Marić. O „Letećem Mostarcu”koji je 1973. godine uoči Svetskog prvenstva odbranio penal čuvenom nemačkom golgeteru Gerdu Mileru, ispričane su najlepše priče.
Enver Marić je u zvezdanim trenucima svoje fudbalske karijere bio znak raspoznavanja, gotovo religijske vrednosti, simbol i i idol generacija svih uzrasta. Nešto puno više od igre i nadahnuća.
Enver Marić je već šesnaest godina stanovnik Berlina. Za Velež je branio preko 600 puta, bio je član najbolje reprezentacije Jugoslavije (32), član poznatog trija BMV (Bajević – Marić – Vladić).
Tri puta je branio za reprezentaciju sveta i Evrope a 1973. godine proglašen je za najboljeg fudbalera Jugoslavije. Gol nemačkog Šalkea branio je preko 150 puta, bio je golman Fortune iz Dizeldorfa, Herte iz Berlina. ..
Kada ste poslednji put bili u Srbiji?
– Bilo je to davno, 1991. godine kada sam kao član Veleža išao sa ekipom u Tursku. Poleteli smo sa beogradskog aerodroma. Iskreno, uvek mi je bilo lepo u Beogradu i sada sam sa zadovoljstvom prihvatio poziv velikog prijatelja Miše Petrovića da dođem u njegov rodni grad. U Vlasotincu su me primili kao najrođenijeg, počastvovan sam da me i dan dana pamte mnogi ljubitelji sporta.
Šta danas radite i čime se bavite?
– Pre tri godine sam imao moždani udar, srećom, sada se odlično osećam, pridržavam se strogo uputstava lekara. Ustajem strogo u devet, doručkujem oko podneva p onda sledi obavezan odmor i večera u šest sati. Jednostavno uživam u životu. Već šesnaest godina živim u Berlinu, pratim sva fudbalska dešavanja, ali, dosta je bilo. Mislim da sam zaslužio da odem u penziju.
Koliko pratite fudbalska dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije.
– Onaj ko jednom uđe u fudbal taj iz njega više ne može lako da izađe. Pre tačno dvadeset godina kada sam došao u Hertu prihvatio sam se posla da radim sa golmanima. Zapravo ja sam prvi profesionalni trener golmana u Nemačkoj tada bio. Čini i se da su tada golmani bili hrabriji iako i danas ima odličnih čuvara mreže. Posebno mi se sviđaju Handanović i Begović. Oni po mom mišljenju drže neki evropski nivo. Nažalost, danas je sve manje dobrih golmana, kako u Srbiji tako i u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini..
Kako ste Vi postali golman?
– Imao sam dvanaest godina kada sam odlučio da ću biti golman Veleža. Rekao sam sebi moram biti veliki golman kao Ivan Ćurković. Tada sam živeo u istoj ulici, kao i Ivan čuveni golman Partizana, francuskog Sent Etjena i reprezentacije Jugoslavije. Jednostavno, kad god sam izlazio ispred zgrade verovao sam da gleda moje pokrete i poteze i da ih procenjuje. Baš on Ivan Ćurković, moj fudbalski idol, iako sam izuzetno cenio i Milutina Šoškića. Bacio sam se jednom ispred zgrade da bi me video Ivan Ćurković.
Mnogi se zalažu za formiranje Regionalne lige u fudbalu. Šta Vi o tome mislite?
– Mislim da je ideja dobra, kad može košarka može i fudbal. Međutim, nedostaju uslovi tu pre svega mislim da infrastrukturu. U poslednjih dvadeset godina na prostoru bivše Jugoslavije nije izgrađen ni jedan novi stadion. Uglavnom su malo našminkani oni stari stadioni, ali, Evropa traži drugačije standarde. Ako želimo da idemo u korak sa ostalim ozbiljnim svetom, moramo da se brzo prilagođavamo. Što se tiče bezbednosti, mislim da tu ne bi bilo nikakvih problema. Formiranjem takve lige svakako da bi se podigao kvalitet, ali, to takmičenje moralo bi biti pod okriljem Fife i Uefe. Svi iskreno žalimo za Jugoslavijom, jer nam je bilo lepo.
Da li se čujete sa nekadašnjim saigračima?
– Gotovo redovno se čujem sa Bajevićem. Čujem se i sa Kajtazom koji živi u Mostaru, Tuceom koji je u Švajcarskoj, Jurićem koji danas živi u Zagrebu. Sport je nešto najlepše, on spaja ljude. Moramo da gradimo nove mostove prijateljstva kao onaj na Neretvi.
Koliko pratite dešavanja u srpskom fudbalu?
– Znam da Partizan i Crvena zvezda i dalje dominiraju, da gotovo svake godine iznedre po nekoliko vanserijskih igrača. Želeo bih da jednog dana gledam uživo vašu reprezentaciju.
1972. godine debitovali ste u dresu reprezentacije Jugoslavije protiv tadašnjeg SSSR – a. Tu godinu posebno pamtite u životu, zar ne?
– Te godine sam osnovao porodicu sa Mirelom. Danas sa ponosom mogu da kažem da imamo dva zlatna sina Tea i Lea. Jedan sin živi u Mostaru a drugi u Dalasu u Americi i posvećen je fudbalu. Moja supruga i ja oduševljeni smo prijemom koji smo doživeli u Srbiji i Vlasotincu. Ostvarila mi se velika želja da dođem i obiđem starog sportskog prijatelja, koji je kao i ja čitav svoj život posvetio fudbalu i golmanima., kazao je specijalno za „Politiku” legendarni čuvar mreže Veleža i reprezentacije Jugoslavije Enver Marić.
Ništa bez rada
Enver Marić je bio primer pravog fudbalskog profesionalca. Uvek je bio spreman da sasluša savet starijeg od sebe.
– Mladi ljudi koji tek stupaju na životnu i sportsku scenu moraju da znaju da bez rada nema uspeha. Možete da budete talentovani, da znate sve veštine fudbala, ali ako redovno ne trenirate tu onda nema potpunog uspeha i zadovoljstva.
Dragan Todorović
objavljeno: 14/07/2013
