Izvor: Blic, 13.Avg.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svako ima svoju cenu
Svako ima svoju cenu
ZAGREB - U svojoj srži se nije promenio. Čak ni borama nije dopustio da mu postaraju dečačko lice. Ipak, uočljivo se uozbiljio. Dragana Stojkovića pamtimo kao dvadesetogodišnjaka uvek spremnog na vic i pošalice. Dvadeset godina kasnije gledamo ga u Zagrebu kako strpljivo odgovara na svako tapšanje. Kako se s jednakom pažnjom ophodi prema svakom poštovaocu, bio on klošar, radnik ili biznismen. Srdačan je bio i s nekim zagrebačkim Romima. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Očito je usavršio i svoju gotovo diplomatsku uglađenost.
Trenirao sam finoću
- Obučio sam se, istrenirao finoću. Ako ste neko i nešto, nosite breme popularnosti, morate biti spremni da se nosite s time. Običnim ljudima to više znači nego bilo kome.
Premda ih ne voli, sasvim dobro podnosi i službene večere. Recimo, onakvu kakva je i veče pre utakmice u Zaprešiću bila priređena u restoranu 'Okrugljak'.
- Koliko god to sa strane l epo izgleda, to me ubija. Nekad mi se čini da bih sa sobom najradije poneo jednu kasetu sa snimljenim protokolarnim govorima. Ali, zna se kako se predsednik kluba mora ponašati. Uostalom, naši zaprešićki domaćini bili su sjajni.
Svestan je da su navijači katkad mač s dve oštrice. Da je bez njih teško, ali s njima, neretko, još teže.
- Imam čist odnos s 'delijama'. Nisam im se dodvoravao. Zvezda ima tu sreću i tradiciju da ima tih pet-šest miliona ljudi koji za nju navijaju. To je velika armija koju poštujem. Kada sam izabran za predsednika, u svom ekspozeu sam rekao da sam spreman mirno da stanem ispred svakog navijača Zvezde. Navijači su najveće sudije onoga što se radi u klubu. Ali, oni su, vođeni ljubavlju prema klubu, neretko i nerealni.
Novac mu se ne gadi
Stojković smatra da je za sportske radnike jako važno da su finansijski nezavisni. Jednom je izjavio da ga niko ne može kupiti.
- Svako ima svoju cenu. Ni meni se novac ne gadi, ali teško će se naći neko ko će me kupiti za dvadeset-trideset miliona evra. Daj Bože da ima takvih, pa ću se lako prodati.
S 36 godina postao je najmlađi predsednik nacionalnog fudbalskog saveza na svetu. Potom je to ostavio da bi zaseo na čelo Zvezde. Tamo su ga dočekali kao spasioca, a uzvratio je dovođenjem u klub jakih firmi. Kaže da mu u svemu mnogo pomaže harizma koju nosi i zato drži da bi i za hrvatski fudbal bilo dobro kada bi se sličnih uloga prihvatili njegovi velikani.
- Voleo bih da vidim Bobana, Šukera i Prosin0ečkog na visokim pozicijama u klubovima ili u savezu. Njihov angažman bi hrvatskom fudbalu mogao mnogo doneti. Dakako, pri tome treba biti spreman na ono na što sam ja pristao u Zvezdi - na svakodnevnu borbu.
Priznaje da je utakmica s Interom došla u nezgodnom političkom trenutku, ali to prepušta na dušu političarima.
- Nikad nisam imao profilisane političke stavove. Nudili su mi da budem ambasador u nekim zemljama. Odbio sam. Ne znam šta će biti za deset godina. Možda i ja poludim pa odem u političare. Jednom su mi, davne 1986, u 'Tempu' iz konteksta izvukli naslov 'Navijam za Slobodana Miloševića'. Tada su se najavljivale neke promene u korist opšteg napretka, pričalo se tada o velikom vođi, a meni je na pameti bilo samo kako ću se snaći u Zvezdi.
Od dnevne politike najviše se odmarao dok je, onih sedam godina, igrao u Japanu. Onde su o njemu napisali sedam knjiga i prodali ih u osam miliona primeraka.
- Ponosim se što u Nagoji imam svoju aveniju (Piksi dori), spomenik u središtu grada i stopalo u mermeru.
Kaže da je rado gledao borilačke spektakle, pa je tako uočio i najjačeg Hrvata.
- Bio sam impresioniran vašim Kro Kopom, kada se borio s nekim protivnikom od dva metra i 170 kilograma. Uh, kako taj cepa.
