Izvor: Blic, 09.Mar.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stoper sa modne piste
Stoper sa modne piste
Zoran Šupić (21) je fudbaler OFK Beograda i - maneken. Fudbal, ipak, igra mnogo duže - 14 godina, pa je logično što mu je to smisao života, a ne hodanje pistom. U revijama najpopularnijih modnih kreatora kod nas samo delimično uživa, mnogo su mu značajniji stadion i lopta, pa zato naš razgovor i kreće od toga.
- Prve treninge sam imao u rodnom Sarajevu, sa sedam i po godina, onda je počeo rat i odselili smo se u Inđiju, odakle smo krenuli >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Češku gde počinje moj fudbalski put - kaže štoper 'romantičara' i maneken agencije 'Stejdž'.
- U Rihnov (istok Češke) došli smo na preporuku prijatelja, otac se uspešno bavio privatnim biznisom i hteli smo da i tamo sa tim nastavimo. Ja sam se ponovo posvetio fudbalu, u Pragu. Trenirao sam u mlađim kategorijama Sparte i sa 16 godina već sam bio u drugom timu. To je imalo smisla, Sparta je poznat evropski klub i može se reći da sam imao budućnost. Sa mnom je bio i Vlada, sin Dragiše Binića, ja ga znam kao hitrog, ne znam kakav je sada. Stekao sam i status omladinskog reprezentativca SCG kod selektora Đorđa Kokovića, mogao sam da igram i za Čehe, ali su postojali problemi sa državljanstvom. I šta se desilo?
- Počeli su menadžeri oko nas da se petljaju. Krenuo sam u Belgiju na probu u Gent i, naravno, tamo je sve prošlo OK, ali još sam bio mlad, čekalo se moje punoletstvo. Međutim, Sparta mi je ponudila da potpišem šestogodišnji ugovor i meni kao klincu je to tada zaista izgledalo mnogo.
Sada vam je žao što niste potpisali?
- Verovatno bi bilo bolje da sam ostao, ali kako smo mogli znati kako će se stvari odvijati. Jesam tamo imao neki status i sređen život. Školu sam završio vanredno da bih nešto dobro uradio u fudbalu, a nisam ništa uradio. Belgija je bila ostavljena za kasnije i došao sam u Remont iz Čačka, sve je bilo u redu, igrao sam, ali se klub raspao i ja sam opet imao priliku za inostranstvo. Međutim, povredio sam se i to svojom glupošću. Pauzirao sam malo, opet povredio isto mesto i vratio se u Beograd na oporavak, tada mi je bilo 19 godina. Šta ću, sve zarad fudbala. Tada je počela saradnja sa 'romantičarima'?
- Na preporuku mog 'menadžera' počeo sam da radim sa OFK na Karaburmi, čisto da ne gubim treninge. Tadašnji direktor Zvezdan Terzić bio je inicijator za potpisivanje ugovora, a trener Dragoljub Bekvalac je, takođe, bio zadovoljan i dogovorili smo se da ostanem do decembra 2006. Tada nas je bilo trojica špiceva, ali onda su stizali jedan, pa još jedan i ja sam bio sve dalje od prvog tima. I šta se desi? Bekvalac u meni otkrije štopera i prebaci me u defanzivu. Da, baš kao i Marka Bašu. I šta je lakše igrati, centarfora ili defanzivca?
- Sada kada znam i jedno i drugo mogu da potvrdim da je teže biti napadač. Nije mi Ronaldo bio uzor, više mi se sviđaju igrači koji zaista igraju fudbal, poput Klajverta. Bekam je neprikosnoven kad su centaršutevi u pitanju, a Solari (Inter) je u odbrani odličan. Ne bih se sada vraćao na staru poziciju, dobro mi je pozadi (smeh). Manekenstvo i fudbal se uklapaju?
- Te dve stvari ja uopšte ne uklapam, prioritet mi je fudbal, on mi je jedino važan. Manekenstvo je samo vrsta hobija, time se bavim kada stignem, jer je sportu sve podređeno. Dobijao sam ponude iz Milana, Austrije, Grčke... ali nemam vremena za to. Sledeća revija je 13. marta, kod Verice Rakočević. Imam 'book', ali redovno zaboravljam tu činjenicu i često se desi da na kasting odem da ispoštujem ljude iz agencije. Dopada mi se, ali nikad ne bih napustio fudbal zbog 'gučija', 'armanija'... Kako ste uopšte krenuli da se bavite tim poslom?
- Sasvim slučajno, nikad nisam imao želju da radim to. Nagovarale su me drugarice moje sestre Žane, odbojkašice. I ona je ranije igrala u Slobodi, dok me moja najbolja drugarica Jelena Nikolić (reprezentativka SCG) bukvalno naterala. Pre tri godine sam otišao u agenciju 'Stejdž' na razgovor i odmah su mi ponudili da radim reviju Bate Spasojevića. Nisam imao pojma kako to sve izgleda, imao sam tremu. Šetnja po pisti nije neki problem, jer se isključim isto kao i na utakmici, niti vidim, niti čujem nešto. Jedino, nelagodnost osetim kada primetim upaljena crvena svetla TV kamera, a ništa drugo ne vidim - dodao je za kraj Zoran T. Dragojević
