Izvor: B92, 11.Nov.2022, 15:52
Srpski pustinjski vetar
To je to, došao je kraj čekanju, Dragan Stojković Piksi pustio je u etar spisak ratnika na koje računa na predstojećem mundijalskom bojištu.
Očekivano ili ne, reklo bi se da je to ono što je ogromna većina fudbalskog auditorijuma od sedam i kusur miliona "selektora" u Srbiji i očekivala i teško da u ovom momentu od toga može bolje.
Uvek će, naravno, biti onih koji će naći zamerku, dve, možda i tri, ali najvažnije je da je ovo skup od 26 imena u koje Stojković >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << VERUJE. I oni, dokazali su to u kvalifikacijama, veruju u njega.
A to je osnovna pretpostavka da stvari na katarskom tlu krenu u dobrom smeru.
Odavno na jedno veliko takmičenje srpski tim nije odlazio sa toliko pogonskog goriva u rezervoaru nade - jer prašina koju bi ovaj Piksijev tim mogao da podigne među dinama u Kataru, znaju svi, mogla bi da bude velika.
Jer nisu samo u Srbiji čekali taj dan kada će Stojković izdiktirati spisak, sa velikom strepnjom su to pratili i rivali iz grupe, pre svega iz Brazila.
"Brate, ozbiljni su", poručio je novinar iz Brazila Andre Ruoko.
I jesmo, ozbiljni smo, veoma ozbiljni. Možda nikad ozbiljniji.
Selektor koji je oko sebe okupio jato orlova koji su spremni široko da rašire krila i da visoko lete, stvorio je tim ozbiljnih kontura igre, sa ozbiljnim stilom, tim koji diše jedinstveno.
Stvorio je grupu ratnika koja je spremna da pogine na terenu od prvog do 90. minuta, da od početka do kraja melje u istom ritmu sa istim ciljem - pobediti za dres, za grb, za Srbiju. Za svetinju.
Koliko puta smo se ranije nervirali, koliko puta smo gledali na delu neke raštimovane polu-orkestre, koji su na papiru imali snagu, a kada bi došlo vreme za dela, nije ih bilo nigde?
Ovaj Stojkovićev pustinjski karavan (za razliku od nekih ranijih) žedan je i gladan uspeha, to se videlo u tom silnom naboju kojim su ulazili u svaki od kvalifikacionih mečeva, u toj spremnosti da se ide maksimalno, bez kalkulacija, do kraja.
I što je najvažnije - kliknulo je među njima. Osetili su radost igranja fudbala, onu osnovnu, dečačku strast koja ih je i pokrenula da polete za loptom, svako u smom gradu, ulici, na poljančetu, gde god, kao i Piksi, svojevremeno u svojoj Pasi poljani.
Jedan drugom su držali leđa, borili se lavovski i viza za Katar je čekirana, apsolutno zasluženo.
Nije bilo onih sitnih gluposti, razmirica, čarki koje su urušavale neke prethodne timove Srbije i nekada, Jugoslavije, koji su i tada posedovali snagu i talenat, ali možda nisu imali atmosferu vrednu divljenja, to bratstvo koje ovi momci sada isijavaju na svakom koraku.
Kada je pre nekoliko godina, posle neuspeha državnog tima, dok još nije ni stupio na dužnost selektora, rekao pred širokom televizijskim auditorijumom da bi nas on sigurno odveo u Katar, Stojković je znao koliko može i koliko vredi.
Znao je i koliko zajednički vredi taj srpski fudbalski korpus, rasut da igra po svetu, u jakim evropskim ligama, a kog je trebalo "samo" dobro ukomponovati.
Uostalom, u tome i jeste snaga - ne mogu svi biti vrhunski igrači, selektori, dirigenti orkestra. Piksi to jeste. Dokazano jeste.
On je već tada imao posloženo u svojoj glavi šta i kako treba uraditi da bi kroz džunglu kvalifikacija, srpski brod stigao do obala Katara.
Znao je i učio je, na iskustvima svojim i iskustvima prethodnika, šta znači slabost srpskog mentaliteta, koje su nam boljke, gde smo tanki. I kako odstraniti to kancerozno tkivo.
Njegova samurajska disciplina, fizička i umna, sticana godinama rada u Japanu, pokazala se vrednom u ovom zajedničkom mundijalskom putovanju.
Došli smo - do pola puta. Plasman na Mundijal je, zaista, samo pola puta.
Koliko ćemo trajati? Koliko ćemo sijati, koliko ćemo uraditi?
Ne znamo, kao što niko to ne može da zna na desetak dana pre starta turnira.
Ali verujemo da smo spremni da nastavimo tamo gde smo stali u poslednjoj rundi kvalifikacija.
Ono što znamo je da Piksi Stojković neće dozvoliti da, ćopićevski rečeno, "Orlovi rano polete".
Držaće čvrsto te uzde, te komande u svojim rukama i pre sudara sa magičnim Brazilcima, lukavim Švajcarcima i brzim Kameruncima. Čvrsto, sa jasnim ciljem i planom igre, strategijom koja nas je i dovela do ovog neobičnog Mundijala u novembru.
Šta ostaje nama, sada kada znamo spisak sa 26 srpskih momaka koji će se boriti za boje Srbije?
Da ih podržimo, da se okanemo trulih klupskih podela, da ne preterujemo u svojim zahtevima, da im verujemo. Da budemo vetar u njihovim jedrima, a ne klipovi pod njihovim točkovima.
Na njima je samo da nastave onako kako su radili do sada, u ovim kvalifikacijama - da ne pognu glavu ni pred kime, da igraju hrabro, čvrsto, odvažno, disciplinovano, mudro, srpski. Sa srcem i petljom da se uradi nešto važno. Da daju sve od sebe.
Jer, od mundijalske pozornice, veće nema.
Ako budu bili takvi, šta god da urade, niko im neće ništa zameriti.
Poželimo im da za svakog od tih 26 igrača sa spiska, plus Stojkovića ostanu toliko dana u Kataru!
Da se vrate uzdignutog čela, kako god bilo.
Znajući da su srpski fudbal, često toliko potcenjivan na međunarodnoj sceni, predstavili najbolje što su mogli.
Zoran Kecman
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
