Izvor: Blic, 23.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srećom, nema više
Srećom, nema više
Reprezentacija sad već pokojne države, Srbije i Crne Gore, neslavno je otišla sa međunarodne fudbalske scene, doživevši na svom prvom ali i poslednjem nastupu na Svetskom prvenstvu sramni debakl. Izabranci Ilije Petkovića otputovali su na Mondijal sa optimističkim obećanjima da će ispuniti očekivanja nacije i biti u najmanju ruku ravnopravan rival favoritima u 'grupi smrti', a vraćaju se poniženi, sa epitetom najgore reprezentacije šampionata.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Propast plavih na globalnoj smotri fudbala ne odslikava samo katastrofalni rezultatski bilans od tri poraza (Holandija 0:1, Argentina 0:6, Obala Slonovače 2:3), odnosno, činjenica da se doskoro toliko hvaljena najbolja odbrana kvalifikacija pretvorila u najporozniji zaštitni bedem Mondijala kroz koji je do Jevrićeve mreže stiglo čak deset lopti upućenih od strane protivnika.
GUBILI JOŠ U SVLAČIONICI
Porazi od ovih, bez sumnje kvalitenih selekcija, sami po sebi ne bi predstavljajli tragediju da je pristup igri, kako stručnog štaba tako i (većine) reprezentativaca, bio drugačiji. Petkovićeva 'složna družina' je u Nemačkoj bila nedorasla velični izazova, kako na terenu tako i van njega, a stiče se utisak da su mečeve gubili još pre izlaska iz svlačionica.
Plavima je na zelenom tepihu divnih nemačkih stadiona nedostajala hrabrost, agresivnost, brzina, kreativnost, disciplina, a podatak da u prva dva odlučujuća meča sa Holandijom i Argentinom nisu stvorili ni jednu stopostotnu šansu dovoljno govori o nemoći ekipe, ali i koncepcijskim opredeljenjima stručnog štaba. Nemoć na terenu direktno se odražavala na nedostatak samokontrole prilikom startova, pa ne treba da čudi što je naša reprezentacija sa Amerikancima podelila neslavno prvo mesto na listi isključenih igrača (Kežman, Nađ) u prvom krugu takmičenja.
ŽIGIĆ JE MORAO DA IGRA
Opštu sumornu sliku nije promenila ni poslednja utakmica sa Obalom Slonovače, ali je, ipak, uz već viđene slabosti pokazala da su neki reprezentativci nezasluženo grejali klupu većim delom šampionata. Nikola Žigić je, ne samo zbog postignutog gola, potvrdio da je najopasniji napadač SCG koji bi, verovatno, još više došao do izražaja da je (pogotovo u meču sa Holandijom) dobijao adekvatne lopte sa strane. Da selektor još pre šampionata nije želeo da forsira takvu igru bilo je jasno još u onom trenutku kad je sa spiska izostavljen Luković čije je centaršuteve Žigić maksimalno koristio u Zvezdi. Saša Ilić je, takođe, učinkom u prvom poluvremenu dokazao da svojom kreativnošću oplemenjuje igru neinventivnog veznog reda ali se i on, očigledno, nije uklapao u Petkovićevu defanzivnu viziju.
U Nemačkoj je srušena iluzija o velikom drugarstvu plavih momaka na kojoj je selektor pre Mondijala tako samouvereno gradio svoj optimizam. Veličina i kompaktnost tima pokazuje se u situacijama kada ekipi ne ide, a neke od naših narcisoidnih zvezda, očigledno, nisu bili u stanju da svoje sujete podrede interesima kolektiva, pa su pre vremena napustili reprezentaciju. Bilo je tužno gledati kako jedan od najboljih igrača sveta Didije Drogba (koji zbog žutih kartona nije imao pravo igranja) sa klupe bodri svoje sunarodnike u takmičarski nebitnom duelu sa SCG, dok istovremeno na našoj klupi skoro da nije bilo igrača spremnih da uđu u igru. Plavi su, jednostavno, i u tom elementu bili najgori na Mondijalu, zbog čega nisu ni zaslužili više od onoga što su dobili!
K. Besarović
