Izvor: Politika, 24.Sep.2010, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija od 2006. „izvezla” 12 rukometnih reprezentativaca
Naši igrači i igračice u poslednje četiri godine otišli u Španiju, Mađarsku, Crnu Goru, Makedoniju i BiH. – „Slučaj Ana Đokić” poslednji u nizu ili uvod u pravilo
Srbija je postala najveći izvoznik rukometnih reprezentativaca. Ova pojava nije novijeg datuma budući da su i u prošlosti neki naši igrači branili boje stranih selekcija kao što je to bio slučaj sa Bojanom Radulović (Mađarska) i Milicom Danilović (Nemačka). Ipak, u poslednje četiri godine odlazak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naših rukometaša i rukometašica pod zastave drugih država poprima oblik epidemije.
Poslednji u nizu reprezentativnih transfera ponovo se desio na relaciji Srbija – Crna Gora. Rođena Aranđelovčanka Ana Đokić, koja je prve rukometne korake načinila u Knjaz Milošu, poslednji put je branila boje Srbije sredinom 2006. u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Francuskoj 2007. Nedavno je obznanila da će ubuduće da igra za Crnogorke, za koje bi trebalo da debituje već na narednom Evropskom prvenstvu u Danskoj i Norveškoj krajem godine.
Tako je postala jedna od pet Srpkinja koje nastupaju ili će nastupati za Crnu Goru. Pre nje istu ponudutamošnjeg Saveza prihvatile su Sarajevčanka Ana Radović (ponikla u šabačkom Medicinaru), Kragujevčanke Mirjana Milenković i Katarina Bulatović (Radnički) i Nišlijka Bojana Popović (DIN). Kada se ovom spisku doda Beograđanka Dragica Kresoja, koja je karijeru počela u GSP Poletu, a od 2008. igra pod grbom Makedonije, nedostaje samo jedan igrač da bismo imali celu jednu postavu u stranim reprezentacijama.
I kod rukometaša je gotovo ista situacija. Od 2006. Srbija je ostala bez šestorice reprezentativaca koji su nekada „ginuli” za našu zemlju. Beograđani Nenad Puljezević i Nikola Eklemović i Milorad Krivokapić, rođen u Senti, igraju za Mađarsku. Arpad Šterbik, koji je rođen u istom mestu kao i Krivokapić, nastupa za Španiju, dok su Dobojčanin Danijel Šarić i Banjalučanin Nebojša Golić najavili da će ubuduće igrati za Bosnu i Hercegovinu.
Rane koje su otvorene odlaskom pojedinih igrača u druge selekcije dugo će zaceljivati, pogotovo ako se zna da smo izgubili Arpada Šterbika, najboljeg svetskog igrača u izboru Svetske rukometne federacije (IHF) 2005, Bojanu Popović, jednu od najboljih bekova današnjice, Danijela Šarića, golmana čije umeće nije ostavilo ravnodušnom ni Barselonu...
Pitanje koje se nameće jeste koji je glavni razlog što vrsni igrači okreću leđa našoj reprezentaciji i olako prihvataju poziv stranih selekcija. To im uostalom omogućava pravilo IHF, po kojem je moguć nastup za više zemalja pod uslovom da između zvaničnih mečeva za prethodnu i novu selekciju prođe najmanje tri godine. Iako se to nikada zvanično ne pominje nema sumnje da odgovarajuća finansijska ponuda odradi deo posla. Ipak, sigurno je da je nekada loš odnos Saveza prema reprezentativcima doprineo da mnogi „preletači” dobiju i moralno opravdanje za odlazak.
U situaciji kada se kod nas za reprezentaciju igra isključivo iz patriotskih motiva, za razliku od mnogih drugih zemalja gde se nastup za državni tim debelo isplati, mora se mnogo voditi računa makar o načinu ophođenja prema igračima. Kod nas je praksa da se reprezentativaca setimo jednom godišnje, neposredno pred važnu akciju, tako da i oni vremenom otuđe od matičnog Saveza. Takođe, česte promene selektora dovode do prave konfuzije kod igrača, koji nikada ne znaju na čemu su. Neretko se dešava da su pojedinci kod jednog selektora zvezde a već kod narednog nisu ni na širem spisku.
Sve ovo u kombinaciji s još nekim stvarima dovedu do toga da pojedini igrači vremenom izgube svaku želju da igraju za državni tim. Ulje na vatru dodaje i to što je naš rukomet godinama daleko od velikih rezultata (poslednje medalje na velikim takmičenjima u obe konkurenciji osvojili smo 2001) pa se gube i preostali motivi igranja za državni tim – osećaj ponosa u trenucima uspeha kao i mogućnost zarade (Uredba o nacionalnim priznanjima i nagradama).
Tako na kraju što zbog zarade (nezvanično) što zbog rezultatskih motiva neki popuste i svoju reprezentativnu sreću pronalaze u stranoj zemlji. Najgore od svega jeste to što su samo najbolji među najboljima na spisku želja zemalja koje se ne libe da pokušaju sa strancima da dođu do uspeha. Jedan od takvih primera je i Španija čije bi udarne igle na Igrama u Londonu pored našeg Šterbika, trebalo da budu i Mađar Laslo Nađ i Belorus Sergej Rutenka, koji je pored države u kojoj je rođen igrao i za Sloveniju.
Bilo kako bilo pošto pravilo IHF stalno na ispit stavlja odanost jednog grbu naši rukometni poslenici ali i država moraju da nađu način da zaustave odliv rukometnih „mozgova”. U suprotnom nećemo dugo čekati na novi „slučaj Ana Đokić”, koji bi mogao, ako se nešto ne preduzme, da postane uvod u pravilo.
Novo Bojičić
objavljeno: 25/09/2010
