Izvor: RTS, 10.Jun.2014, 10:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sportska tragedija sakrivena od Staljina
U Sovjetskom Savezu 1950. godine dogodila se sportska tragedija koja je uspešno sakrivena čak i od samog Staljina. U zataškavanju avionske nesreće u kojoj je stradao čitav hokejaški tim učestvovao je Staljinov sin Vasilij prvi čovek kluba koji je osnovan u sklopu ratnog vazduhoplovstva Sovjetskog Saveza. Poginule igrače za dan su zamenili drugi, koji su nastavili da se takmiče kao da se ništa nije dogodilo.
U vreme Staljinove vladavine Sovjetskim Savezom dešavale su >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << se stvari koje iz današnje perspektive deluju nestvarno. Dok je na spoljnom planu Sovjetski Savez bio jedina neprikosnovena sila zajedno sa Amerikom, na unutrašnjem planu režim je bio toliko krut i zatvoren da često sami građani te zemlje nisu znali šta se događa u sopstvenoj državi.
Stroga kontrola informacija bio je jedan od temelja čvrste komunističke vlasti. Imajući to u vidu, onda i ne čudi što je jedna avionska nesreća u kojoj je poginuo čitav hokejaški tim uspešno zataškana od javnosti, ali čudi činjenica da je tako nešto skriveno i od tadašnjeg velikog vođe Josifa Visarionoviča Džugašvili Staljina.
O avionskoj nesreći koja se dogodila 5. januara 1950. godine u blizini Sverdlovska (danas Jekatarinburga) i dalje se malo zna. Poznato je da je u nesreći stradao skoro čitav hokejaški tim Sovjetskog vazduhoplovstva pod nazivom VVS Moskva (Voenno-Vozdušnыe Silы), u kojem je glavni bio Staljinov sin Vasilij Džugašvili. Ukupno je poginulo 19 osoba od čega osam igrača, trener, klupski doktor i maser.
Sama činjenica da je Staljinov sin rukovodio hokejaškim timom govori o važnosti koju su Sovjeti u to vreme davali ovom sportu. Baš u to vreme su udarani temelji za dominaciju hokejaša Sovjetskog Saveza koja će trajati decenijama.
Klub VVS Moskva nastao je 1945. godine i u to vreme okupljao neke od najboljih hokejaša u zemlji. Klub je u sezoni 1946/47. zauzeo peto mesto u nacionalnom šampionatu, tako da je u narednoj sezoni Vasilij Staljin ekipu pojačao sa nekoliko igrača moskovskog Spartaka, Zdenjekom Zigmundom, Ivanom Novikovim i Jurijem Tarasovom. Ekipa se nalazila u vrhu sovjetskog hokeja, ali nije uspevala da dođe do titule.
Sam Vasilij Staljin je na čelo kluba došao delom po „službenoj dužnosti", delom zbog kontrole i željom za dokazivanjem u sportu čija je popularnost vrtoglavo rasla. Vasilij je Staljinov sin iz drugog braka koji je imao sa Nadeždom Alilujevom. Pre Drugog svetskog rata postao je oficir u vazduhoplovstvu Sovjetskog Saveza, da bi za vreme i posle rata brzo napredovao u službi. Vasilij je već 1946. godine postao general-major i komandant vazduhoplovnih snaga moskovske vojne oblasti.
Kao jedan od najbitnijih ljudi u ratnom vazduhoplovstvu svoje zemlje upravljao je ne samo hokejaškim timom ovog roda vojske VVS, već fudbalskim, odbojkaškim i košarkaškim klubom koji su se nalazili u okviru sportskog društva VVS Moskva.
Tog 5. januara 1950. godine hokejaši VVS-a avionom su krenuli na utakmicu u Čeljabinsk. Zbog lošeg vremena avion je preusmeren na aerodrom u Jekatarinburgu koji je tada nosio ime Svardlovsk.
Loši vremenski uslovi vladali su i u Jekatarinburgu, tako da je avion sa hokejašima zbog snežne mećave kružio oko aerodroma. Četiri puta avion je pokušao da sleti, ali bez uspeha. Kada je pokušao i peti put da se prizemlji avion je udario o zemlju i eksplodirao. Svih 19 igrača i članova posade izgubilo je živote u nesreći.
Prva reakcija Vasilija Staljina bila je da sakrije vest o nesreći od svog oca. Mnogi tumače da bi Vasilij, kao jedan od najvažnijih ljudi u ratnom vazduhoplovstvu, bio žestoko kažnjen zbog insistiranja da avion leti po veoma lošem vremenu. To znači da je strah od oca bio glavni razlog možda i najupsešnijeg zataškavanja u istoriji Sovjetskog Saveza.
U jednom danu Vasilij je od oca i prvog čoveka Sovjetskog Saveza, kao i od čitave javnosti, sakrio vest o avionskoj nesreći i pogibiju hokejaškog tima. Zapanjujuća je brzina kojom su uklonjeni svi tragovi vesti o pogibiji sovjetskih hokejaša. Vasilij je samo za jedan dan regrutovao nove igrače koji su sa dvojicom starih igrača (koji nisu bili u avionu) zaigrali za VVS.
Još više zapanjuje činjenica da predsednik Sovjetskog Saveza, koji je bio obaveštavan o svemu, nije nikada saznao za nesreću koja se dogodila. Ekipa VSS-a nastavila je da se takmiči u sovjetskom prvenstvu kao da se ništa nije dogodilo, dok niko nije postavljao pitanja šta se dogodilo sa starim igračima.
Tek kasnije se saznalo kakvi su izuzetni sportisti i ljudi izgubili život. U avionskoj nesreći u Svardlovsku stradali su Ivan Novikov, Zdenjek Zigmund, Juri Tarasov, Harijs Milups, Roberts Šulmanis, Juri Žiburovič, Viktor Jisajev, Aleksandar Mojsev, trener Boris Bočarnikov, kao i timski doktor i masažer.
Iza svakog imena se krila izuzetna sportska karijera i lična tragedija. Posebno je potresna priča o golmanu Harijsu Milupsu, Letoncu, koji je nakon Drugog svetskog rata zaigrao za VVS. Milups je pre rata leti igrao fudbal, zimi hokej, dok se povremeno bavio košarkom i boksom (malo je falilo da pre rata sa 18 godina postane član letonske bokserske reprezentacije). Nakon Drugog svetskog rata odlučio je da se fokusira samo na dva sporta, fudbal i hokej, gde je u oba sporta nastupao za Dinamo iz Rige. Od 1949. godine igrao je u Moskvi za ekipu VVS-a. U trenutku nesreće imao je 23 godine. Šest dana ranije dobio je sina kojeg nikada nije uspeo da vidi.
Jedan od dvojice hokejaša VVS-a koji je izbegao tragičnu nesreću bio je Vsevolod Bobrov koji je godinu dana ranije iz CDKA (kasnije CSKA) prešao u novi klub. Bobrov je poput Milupsa bio odličan fudbaler i hokejaš. Bio je deo fudbalske ekipe moskovskog Dinama koja je 1945. godine protutnjala Velikom Britanijom, gde je u seriji prijateljskih mečeva između ostalih savladala ekipu Arsenala. Pored fudbala sjajno je igrao i hokej.
Bobrov je sudbonosnog 5. januara zakasnio na avion jer se uspavao, pa je put Čeljabinska krenuo vozom. Duži san na kraju je spasio Bobrova da doživi sudbinu svojih saigrača.
Drugi hokejaš VVS-a koji je izbegao nesreću je Viktor Šuvalov koji je meč propustio zbog povrede.
Oko ove dvojice igrača Staljinov sin je za dan napravio novu ekipu koja nastavila da se takmiči u prvenstvu kao da se ništa nije dogodilo. Šuvalov je na kraju sezone bio najbolji strelac lige sa 31 golom, dok je Bobrov postigao dva gola manje. Obojica hokejaša ostavila su dubok trag u sovjetskom hokeju i primljena su u Kuću slavnih. I Bobrov i Šuvalov bili su deo hokejaške reprezentacije koja je 1956. godine na Zimskim olimpijskim igrama donela zlatnu medalju Sovjetskom Savezu.
Bobrov je nakon igračke karijere bio i trener. On je vodio 1952. godine VVS, dok je nakon toga vodio, ili se nalazio u upravama moskovskog CSKA i Černomoreca. Za Bobrova se kaže da je bio veliki prijatelj sa sinom velikog vođe Vasilijem. Na listi 100 najboljih ruskih sportista 20. veka Bobrov zauzima treće mesto iza legendarnog fudbalskog golmana Lava Ješina i rvača Aleksandra Kareljina.
Iako nesreća uspešno zataškana i Staljin nikada nije znao za pad aviona i pogibiju hokejaša, Vasilij je naklonost svog oca izgubio 1952. godine kada se na vojnoj paradi srušio još jedan avion. Vasilij je tog 27. jula 1952. godine, pored lošeg vremena insistirao da avioni polete, kao dve godine ranije kada je to učinio u slučaju hokejaškog tima. Iz nepoznatih razloga, bombareder „tupoljev Tu-4" srušio se za vreme parade. Nakon incidenta Vasilij je otpušten iz vojne službe.
Ni ovde nije bio kraj njegovim problemima. Već naredne godine (5. marta 1953. godine) umire njegov otac, dotadašnji predsednik Sovjetskog Saveza Jozef Staljin. U sklopu destaljinizacije sovjetskog društva klub VVS je rasformiran.
Sam Vasilij je je uhapšen nešto više od mesec dana nakon očeve smrti. Optužen je da je na jednoj večeri pred stranim diplomatama odao vojnu tajnu. Vasilij je kasnije priznao sve optužbe, čak i neke koje su za ono vreme zvučale neverovatno. Na kontroverznom suđenju iza zatvorenih vrata, bez branioca i svedoka, osuđen je na osam godina zatvora.
Vasilij Staljin je preminuo 1962. godine, pretpostavlja se od posledica alkoholizma. Ruske vlasti su ga delimično rehabilitovale 1999. godine, proglasivši ga nevinim za deo optužbe za anti-sovjetsku propagandu.
O nesrećnoj sudbini hokejaškog tima saznalo se godinama kasnije. Kao znak sećanja na aerodromu Koltosovu u Jekatarinburgu podignut je spomenik za igrače VVS-a.
