Izvor: Politika, 23.Jan.2013, 13:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sport i Afroamerikanci
Kako su Martin Luter King i Patris Lumumba zamenjeni Majklom Džordanom i Majklom Džeksonom...
Nije slučajno što su Majkl Džordan, Karl Luis, Pele ili Tajger Vuds bili opsednuti novcem i što je upravo njima posredstvom američke medijske dominacije, nazvali je mondijalizacijom, kulturnim imperijalizmom ili jednostavno amerikanizacijom, dat toliki globalni javni prostor.
Kroz popularnu kulturu se najlakše dopire do konzumera, kako klasičnog tako i ideološkog, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji mora da se asimilira u zadat sistem vrednosti. Kada u prašnjavoj afričkoj zabiti vidite „džordanke” onda vidite uspeh totalitarnog kapitalizma, a Džordan ili Drogba su samo posrednici i kao većina aktera industrije zabave „neobavešteni” i apolitični, tako da ne shvataju globalizujuću logiku kapitala i moći u stalnom kretanju. Kada Tjeri Anri i drugi sportisti učestvuju u kampanji protiv rasizma onda tu kampanju radi „Najki”, jer se ne propušta prilika da se potrošači brendiraju i pomoću ove najelementarnije moralne poruke, a sportisti tako ustvari prodaju sunarodnike koji zaista pate zbog rasizma, nemaštine i globalne nepravde.
Pogled svih Afrikanaca, u kom se god delu sveta nalazili, uvek su uprti ka Americi, jer se tamo nalazi najvidljiviji i nejprogresivniji deo Afrikanaca koji vrše globalan uticaj na sve pripadnike tamnopute rase. Na svim krajevima planete slušaju se ritam i bluz, soul, džez, bluz i rege, mladi se oblače kao reperi ili kao košarkaši NBA, i tako se stvara vrsta globalne afričke pop kulture. Nažalost, ona za sada oscilira između komercijalnog hip hopa i agresivnog gangster repa s jedne i filmskih i sportskih zvezda stilizovanih u nadljude s druge strane, a kulminaciju doživljava u liku i delu Fifti Senta i njegove maksime „postani bogat ili umri pokušavajući”. Takozvani „umni rep”, nastao kao deo pokreta za građanska prava, danas ne postoji jer je bio toliko subverzivan da su njegovi akteri bili predmet šikaniranja i pažnje službi bezbednosti,.
Proizvodnja kulturnih ikona je od prvorazrednog pedagoškog značaja za svaku civilizaciju i ona konstituiše vrednosti koje bi ti ljudi trebalo da „iznesu”. Jednostavno, Martin Luter King, Patris Lumumba, Njerere i Nkrumah su morali da budu zamenjeni sa Majkl Džordanom, Majkl Džeksonom i Denzelom Vošingtonom. Napravljena je cinična zamena političkih lidera i boraca za slobodu sa ličnostima koje su društveno politički konstrukt popularne kulture. Ova društveno istorijska rokada se desila da bi ukazala na mogućnost „američkog sna” i za Afroamerikance, iako je to samo iluzija zasnovana na eksponiranosti nekolicine odabranih.
Stanje stvari je možda najpedantnije opisano u deklaraciji Olimpijskog komiteta za ljudska prava, osnovanog u SAD u predvečerje Olimpijskih igara u Meksiko Sitiju, čiji je član bio Martin Luter King, i u kom se kaže: „Ne smemo više dopustiti Americi da iskoristinekoliko 'crnaca' da bi pokazala svetu koliki je progres napravila u rešavanju njenih rasnih problema dok su Afroamerikanci više nego ikada ranije izloženi ugnjetavanju. Ne smemo više dozvoliti sportskom svetu da se prikazuje kao tvrđava rasne pravde dok su rasne nepravde sportske industrije sramno legendarne. Svaki onaj crnac koji, u vreme dok ugnjetenu rasu uništavaju na ulicama, dozvoli sebi da bude upotrebljen na navedeni način, nije samo glupak – jer dozvoljava da bude upotrebljen protiv sopstvenih interesa – već izdajnik svoje rase. Drugo i najvažnije, on je izdajnik svoje zemlje jer belim rasistima omogućava luksuz da ostanu u ubeđenju da se crnci nalaze u getima zato što tamo pripadaju, ili zato što tamo hoće da budu. U takvim okolnostima, ova zemlja i ova vlast čine manje nego što mogu da bi rešili problem rasne nejednakosti u Americi.”
Martin Luter King, jedan od najvećih boraca za ljudska prava, morao je da bude uklonjen ne zato što je bio crnac već zato što je pričao o klasnim realnostima. San Lutera Kinga nije bio „američki san” već san o slobodi, ravnopravnosti i socijalnoj pravdi. On je ubijen, a njegove poruke i parole su preko noći zamenjene trivijalnim izjavama i javnom kulturom istaknutih Afroamerikanaca, Latinoamarikanaca, asimiliranih Italijana, Iraca i drugih, koji su zajedno u američkom ideološkom „melting potu”. Preko njih, to jest preko muzike, filma, ali u najvećoj meri sporta, oni bivaju integrisani u dominantan vrednosni horizont, distribuirajući iluziju o mogućnosti uspeha i jednakoj prilici za sve, uključujući i njihove sunarodnike koji grcaju u izolovanim kvartovima i getima.
Crnački narodi i zemlje bi trebalo da neguju postkolonijalno nasleđe političkih mislilaca, koji su želeli da povrate dostojanstvo afričkih naroda i da ih afirmišu kao perjanice novog svetskog vrednosnog poretka. Njihova istorijska stvarnost i sećanje, kao što su ustanci robova, dekolonijalizacija, pokreti za građanska prava trebalo bi da postanu temelj njihove težnje ka potpunoj emancipaciji i borbi protiv mariganilizovanosti u kojoj se i sada nalaze. Njihova kulturna svest mora da se osvežava imenima i delima legendarnih antikolonijalista Roze Parks, Amiri Barake, Melkoma Eksa i drugih koji su se borili za slobodu i dignitet crnačkog naroda. Crni sportisti, koji su uzgred rečeno prisutni samo kao pasivni akteri u američkom sportu, daleko od rukovodećih pozicija i vlasničkih poluga, su samo podvala ideologije jednake šanse i navodni dokaz nepostojanja rasizma, tako da nikako ne mogu da budu kreatori kulturnog dostojanstva svog naroda.
Posebnost „afričke duše” koji su neki hteli da afirmišu je u tome što je ona intuitivna za razliku od instrumentalne racionalnosti urbanih društava, i u ovome su najviše prednjačili veliki borci protiv kolonijalizma Frencis Fenon i Eme Sezer, čija imena blede iz kolektivne psihe Afrikanaca. Ne odbacujući umnost, ova vrsta antropologije je mogla da bude razvijana kao jedna vrsta globalne kontrakulture. Drugim rečima, razni narativi koji nose kolektivnu filozofiju ili spiritualnost, kao što su razne religije kojima pripadaju Afrikanci širom sveta, uspeli su da ih integrišu u vladajući poredak, iako sama dekolonijalizacija i svetovni ideal „afričke duše” nose dovoljno duhovnosti u sebi. I ne samo to. Još važnije je to što sa sobom nose ogromnu političku i aktivističku energiju koja može da ojača i emancipuje sve marginalizovane etničke grupe, što je ustvari bila misao i misija legendarnog Lutera Kinga.
Danas, bez crnaca i njihove kulture, muzike, umetnosti i sporta ne bi postojala ni američka kultura. Afroamerikanci su pored Roma jedna od retkih etničkih grupa koja je sa marigine društva i bez sopstvene države uspela da stvori neverovatno kulturno bogatstvo. Ne samo to, već se i sama borba za njihov kulturni identitet i samobitnost vodila na ovim poljima njihovog kolektivnog i individualnog iskustva. I to pored toga što je velika većina njih uvek bila i ostala i danas marginalizovana i getoizirana, ubijana lošom hranom, alkoholom i drogom, i kolektivno kriminalizovana. Kada svoja oskudna sredstva budu ulagali u obrazovanje i reafirmaciju svoje kulture i političkog aktivizma, a ne za kupovinu preskupih „džordanki” ili Paf Dedijevih cd-ova i drugih aksesoara kulturne industrije, onda će postojati nada kako za afroameričku populaciju tako i za ostale etničke grupe koji su pomoću kulturne industrije, kao ideološke dimne bombe, asimilirani u „melting pot” koji podgreva establišment tradicionalno svestan svoje moći.
ivanergic.rs
Ivan Ergić
objavljeno: 23.01.2013.
