Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 06.Avg.2015, 22:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Solo igrači su i dalje čudaci

Zašto je društveno neprihvatljivo da neko sam izađe u grad ili da letuje bez prijatelja? Da bismo izbegli etiketiranje, prihvatamo druženje i sa najlošijom svitom.

Koliko god naš pogled dobacivao daleko, solo igrači ostaju ono što su i bili - društveno neprihvatljivi. Eufemizam je nazvati ih čudacima, jer se na ljude koji sede u kafiću, gledaju film u bioskopu, đuskaju na koncertu ili letuju bez pratnje, gleda ispod oka. Podozrivo.

Istraživanje sprovedeno >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << na Univerzitetu u Čikagu je pokazalo da studenti imaju veoma razvijene predrasude prema kolegama koje same ručaju u menzi ili oko studentskog doma šetaju bez društva. Ocenili su ih kao pomalo "uvrnute", jer ne razumeju potrebu da ovakve stvari rade u samoći. Gde se po tom pitanju smešta naše društvo?

Da su kod nas "soleri" uglavnom izloženi podsmehu i svrstani u kategoriju čudaka, smatra psihoterapet Marija Vicković.

"Prizovite u glavi sliku čoveka koji sam pije kafu u kafiću", rekla je sagovornica "Života plus". "Šta biste pomislili o njemu? U najboljem slučaju ćete reći da je sigurno imao težak dan, ali ćete pre zaključiti da veoma čudno izgleda. Onda ćete krenuti da nagađate da sigurno nema prijatelje ili ko zna kakve namere ima, čim tako sedi. Još ako ste ga već viđali u sličnoj situaciji, neće moći da izbegne vašu osudu."

Zbog toga što o ljudima često sudimo na osnovu društva u kojem se pojavljuju na javnim mestima, "soleri" su postali manje poželjna kategorija. Pripisujemo im osobine i ideje za koje ne znamo ni da li im zaista pristaju, ali to što su bez pratnje nama je dovoljno za procenu. I zato se dešava, objašnjava sagovornica "Života plus", da se oni prilagođavaju okolini, umesto da rade ono što istinski žele.

"Radije bi jutarnju kafu popili sami u bašti kafane koju vole, ali da ih drugi ne bi čudno posmatrali, pozvaće nekog prijatelja. Kada nemaju društvo za koncert grupe koju obožavaju, neće ga ni posetiti, jer će im to lakše pasti od podsmeha mase na dolazak bez pratnje. I tako redom", navela je Marija.

Ponekad je i odlazak na nečije venčanje prava noćna mora ako nemamo koga da povedemo sa sobom. Rodbina će početi da se gurka, da polu glasno komentariše kako nismo baš kako treba čim smo došli sami. Svesni tog usuda, pre ćemo sa sobom povesti bilo koga, samo da bismo izbegli pitanja i maliciozne poglede okoline.

Mada smo kod priče o trčanju ili vožnji bicikla malo odmakli, pa nam je postalo prihvatljivo da neko solo ide na rekreaciju, šetnja je i dalje vrlo problematična. Zašto bi, zaboga, neko sam šetao? Na ovaj način uglavnom većina razmišlja. Zbog toga manjina koja uživa kada "protegne" noge i sredi misli u prirodi, opet biva osuđena.

"Olako joj lepimo etikete i posmatramo je kao nižu "vrstu" od sebe. Čak i kada se trudimo da se otrgnemo tome i ne podlegnemo većinskom mišljenju, stereotipi sve vreme lebde iznad nas i mi ih tako prihvatamo. Neretko pomislimo kako je čovek koji sam šeta manijak, a žena laka i tako želi da privuče pažnju", objašnjava psihoterapeut.

A ponekad je i najdruštvenijoj osobi potrebno da se osami, razmisli o nekim važnim stvarima. Ne bi trebalo da se pravdamo zbog želje da u nekom trenutku sve druge ostavimo na miru i potrebe da nas drugi ostave na miru. To nam se, međutim, teško prašta. Sudi nam se strogo i retko kada pravično.

"Ljudi jesu društvena bića, ali mnogi imaju potrebu da se ponekad nađu na svom pustom ostrvu. To bi trebalo da poštujemo. Uostalom, između lošeg društva i kvalitetne samoće, uvek je pametnije izabrati ovo drugo", tvrdi sagovornica.

To naročito važi za priču o letovanju. Ako nemamo nekog ko nam je zaista prijatelj i osoba pored koje možemo da se odmorimo i zabavimo, a želimo da idemo na more, uvek imamo "sami sebe". Baš tu sredini delujemo kao najveći čudaci, ludaci. Počinju da nas kvalifikuju kao pustinjake, roditelji i prijatelji nam zameraju ili se plaše za nas, a oni koje srećemo na plaži, sažaljevaju nas. Dok se ostali kupaju u grupi, igraju grupne sportove, smeju se zajedno, mi možemo da uživamo u morskim čarolijama sasvim sami. Zašto da ne?! Ali okolina to ne razume.

"Zbog toga se retko ko odluči da spakuje kofere i sam otputuje. Iako to jeste skuplja varijanta, pošto moramo da doplatimo smeštaj, pre će nas od takvog odmora odvratiti malograđanski stav ostalih nego cena. Ljudi jednostavno ne podržavaju one koji žele sami da letuju. A to nije pohvalno, jer svako ima prava da radi ono što želi", smatra Marija.

Podozriv stav prema solo igračima je uglavnom najdominantniji u malim sredinama. Konzervativno okruženje teško prihvata potrebu individualaca da bilo šta rade bez pratnje, dok su velegradi nešto tolerantniji.

Žene prve na udaru

Jedna od najugroženijih, odnosno najviše kritikovanih kategorija po ovom pitanju su žene. Njima se najmanje prašta kada same piju kafu ili odlaze na more. Istraživanje sprovedeno u Velikoj Britaniji u jednoj kompaniji pokazalo je da zaposleni imaju negativno mišljenje o koleginicama koje posle posla same odlaze u kafić ili žele same na odmor. "One su ocenjene kao previše slobodoumne, ali u sasvim negativnom kontekstu. Više od polovine ispitanika je priznalo da misli kako one tako provociraju okolinu i da su često na granici promiskuitetnih", rekao je Džef Parsons, vođa istraživanja.

Forumaši brane i napadaju

Na internet forumima se mnogo i često piše na ovu temu, pa se na priču o solo odlasku u kafić mogu naći neki od sledećih stavova:

* Ne volim sama da pijem kafu, dosadno mi je i ne osećam se lepo, ali mi nikad ne bi palo na pamet da nekog ko to radi osudim ili obeležim.

* Kada to rade ljudi koje poznajemo, možda bismo mogli da se zapitamo da li smo im prijatelji, da li imaju poverenja u nas, kada sede sami, a nas ne zovu. Možda ih nešto muči, a mi ne znamo.

* Nikad ne sednem sama u kafić, ali ne zbog drugih, ne zato što se plašim da će neko nešto pomisliti, nego jednostavno se tako ne osećam dobro.

* Kada u mom Zaječaru neka žena sedne sama u kafić, odmah počinju ogovaranja ili jednostavno neki loš komentar. Što je po meni veoma ograničeno razmišljanje.

* Muž me uvek pita, pošto mnogo pešačim i često dođem kući umorna i žedna, zašto ne sednem negde na piće, i ja uvek kažem kao drugi put, a ipak se odlučim za vodu u prodavnici. Ne mogu, glupo mi je.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...