Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 07.Okt.2015, 16:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Šnajder: Ako se ne bojite, smrt okleva

"Iz istorije nije niko nikada ništa naučio. Ja govorim o nečemu što je kao želja. Ne verujem da mogu neke važne programske stvari preneti na mlađe, zaboravite na to. U komadu imate jedan interesantan reper, generacija koja odlazi ima snažan konflikt s generacijom koja dolazi. Prevedeno na ljudsko doba, dedovi bolje razgovaraju sa unucima nego sa sinovima. E sada, kako uveriti sinove da nešto mogu od dedova naučiti kada im je prva briga da ih se zbrine u dom ili da ih se uputi u istoriju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << zasluženu ili ne. To je tako u ljudskoj vrsti, ne znam da li je moguć prenos. Ali kada ne bih u to ipak donekle verovao ne bih se bavio ovim čim se bavim i nemojte me sada hvatati u protivrečnostima", kaže pisac Slobodan Šnajder za RTV.

Uz osmeh nam je rekao da bi pametna mlada osoba prilikom susreta sa smrću rekla "zar već?". Sa hrvatskim piscem Slobodanom Šnajderom razgovarali smo nakon probe u "Pozorištu mladih", koje će 23. oktobra premijerno prikazati komad po njegovom delu "Enciklopedija izgubljenog vremena".

Njegov "Hrvatski Faust", iako napisan pre više od tri decenije, i dalje izaziva oprečne reakcije u susednoj zemlji, dok je Šnajder u više navrata bio žrtva političke represije. "Faust" je prošle godine ponovo zapalio javnost kada je skinut sa repertoara riječkog HNK Ivana pl. Zajca, nakon čega je Šnajder ušao u konflikt sarežiserom Oliverom Frljićem.

O predstavi koja nas očekuje, društvima regiona, kulturi i smrti, naš sagovornik nastavlja:

Pa čujte, moramo se nekako s tom gospođom nagoditi. Ali ako se ne bojite, ona okleva. Imam anticipaciju, jedva čekam predstavu, ona se dosta razlikuje od postojećih verzija koje su sve dobre. To je mlada energija, valjda ide iz naziva pozorišta, a onda i vaša glumstvenost, znate, vi ste jedna glumstvena nacija, žao mi je što nisam to više puta mogao doživeti.

Dakle, ne bojati se smrti je prvi korak?

Ko još misli o smrti sa 20 godina. Znate kada prestanete biti mladi? Kada hodate prvi iza sanduka. Kada ukopavate oca i majku.

Šta mlada osoba mora da se zapita posle predstave?

Morala bi se zapitati u kakvom svetu živi i pokušati orijentisati ko su gospodari toga sveta. To je pitanje koje je mladim ljudima današnjice u najvećoj meri zamagljeno, bez obzira spadaju li njihovi roditelji u gospodare, ili žrtve gospodara. Postojala bi neka nada onda, nešto što smo nekada zvali generacijska solidarnost. To je bio program blaženo pokojne 1968, kada se generacija koja je tada bila mlada okrenula da vidi ko sedi s njima i shvatila da su to uglavnom deca srednje klase ili više od toga. Ta godina je imala jednu poštenu želju za pravom jednakošću, u smislu onih starih parola koje su meni sve ismejane, da ne govorim koje su, znamo. Uopšte, status parole se kroz istoriju menja. Postoji vreme nakon revolucionarnih vrenja kada parola nema ili nije imala pogrdni smisao koji s pravom ima danas.

Postoji li parola iza koje bi danas mladi stali čistog srca?

To se ja ne bih usudio. Znate šta bih se usudio? Ovo je savet iz daleka, generacije koja odlazi, ojađene manje više, jer apsolutno ništa nije onako kako smo mi želeli. U tom smislu, mogli smo reći "peremo svaku odgovornost". To bi bilo nepošteno, naravno da smo svi odgovorni.

Vratimo se gospodarima, prema kome mladi da usmere svoje nezadovoljstvo?

Svijetu gospodara, banaka u prvom redu, naoko bezličnog kapitala. Mi volimo da kažemo da je kapital anoniman, gotovo kao prirodna sila. To nije tačno. Onih jedan posto koji imaju 90 posto i te kako imaju imena i prezimena.

Ne delujete optimistično.

Vi ne možete nikoga, ničemu i ništa naučiti. Iz istorije nije niko nikada ništa naučio. Ja govorim o nečemu što je kao želja. Ne verujem da mogu neke važne programske stvari preneti na mlađe, zaboravite na to. U komadu imate jedan interesantan reper, generacija koja odlazi ima snažan konflikt s generacijom koja dolazi. Prevedeno na ljudsko doba, dedovi bolje razgovaraju sa unucima nego sa sinovima. E sada, kako uveriti sinove da nešto mogu od dedova naučiti kada im je prva briga da ih se zbrine u dom (smeh) ili da ih se uputi u istoriju, zasluženu ili ne. To je tako u ljudskoj vrsti, ne znam da li je moguć prenos. Ali kada ne bih u to ipak donekle verovao ne bih se bavio ovim čim se bavim i nemojte me sada hvatati u proturiječima.

Ako već ne može istorija, može li nas teatar nečemu naučiti?

Naravno. Breht je u to verovao, mi pak verujemo u Brehta (smeh). Imate i u ovoj predstavi dosta raskidanja narativnog toka, korištenja nižih, mimetičkih oblika, baš za moj teatar je to bilo iznenađenje, to su sredstva kojima se nisam do sada služio upravo u želji da na ovo pitanje koje ste sada postavili sročim kakav takav odgovor. E sad, tu je i poetika Snježane Banović, s njom volim raditi zato što ona radi s piscem. Ne dira mi koncepte. To je danas već čudo.

Prvi koji je prognan, trenutno, planski, koterijski, je dramski pisac. To je potpuna besmislica. Pisac je sam s materijalom, jezikom, metaforama, godinu dana ranije no što počne neka gužva u teatru. Njegov rad baciti, kao što je htio gospodin Frljić u Rijeci, je potpuna besmislica. Sad ulazimo u raspravu koja je više estetske prirode, a koja ima političke, kao i sve, konsekvence.

Pojasnite nam to.

Živimo fizički teatar kao zadnju novost. Želju da se nešto dočara, neki svet, telom, njegovim izlučevinama, radošću, invalidnošću, kako hoćete. Kada ovako poživite, pa ste u sedmoj deceniji kao ja, shvatite da se identična rasprava vodila početkom sedamdesetih, kada je generacija tada mladih ljudi odjedanput počela govoriti o fizički teatru, posebno u Evropi. Verovalo se da telo govori samo za sebe, bolje je bez gramatike, bolje bez tekstualnog korseta. Onda dolazi kontrapobuna, odjedanput se počne vraćati tekstu. Klasično, iznenadno pisano, tekst postaje dramatično važan. Nakon toga se, mistično, počne ponovo pisac tretirati kao mrzovoljni saputnik kojeg je bolje držati na uzde, ali to još nije drastično kao danas.

Ako pisac ostane unutar svojih sredstava on može računati sa tim da će neko vreme trpeti represiju, ne govorim o političkoj nego estetskoj represiji, koja je podmuklija i efikasnija u demokratiji, kakva god je. Pisac može očekivati obrt, ako dugo živi (smeh). Da će ponovo netko reći "pa, dovraga, u tim mašinama ipak ima neke energije, uložen je nekakav rad".

Kako izgleda estetska represija o kojoj govorite?

Govorim vam o priči koja se na tako tužan i dosadan način ponavlja, od sukoba starih i modernih u Francuskoj u 19. stoljeću, uvek isto. Naravno da je smena generacija nešto apsolutno nužno, ja verujem u to, samo, gospodin Frljić je prilično star i ovi koji dolaze iza njega trebaju ga početi mjenjati, pa neka vidi kako je to. A ti koji će doći će doći s tekstom, jer je to dijalektika, hoćeš – nećeš. Urban je, recimo, talentovan, "Neoplanta" po romanu mog dragog prijatelja Lasla Vegela je odlična. Za mene je to dokazano da je Urban talentiran ali ono što me čudi kao starijeg kolegu je da je pokazati golo telo neki naročiti avangardni potez ili znak slobode. To me tako zapanjuje da bih najradije prestao to komentarisati.

U vrijeme Aristofana, prije 2.500 godina, kada čitate njegove komedije, ima ih 11 sačuvanih, imate strukturu koja je vrlo zadana, i odjedanput imate nevažne replike, radnja stane zato što je potpuno normalno u tom vremenu da u taj čas izađe na dionizijsku scenu potpuno gola frulašica. I agira svojim telom, ona nije uključena u radnju i dolazi samo da bi se pokazala i niko to nije smatrao avangardom. Ne razumijem da bi to imao biti znak novoga, kada će to sigurno u nekakvoj dijalektici vrlo brzo biti osporeno ali najradije bih kada bi to sve moglo postojati napolju, da se ne isključuje i da ne postoji dogmatska kritika. Objektivna analiza izvan koterijskih rasporeda, iznad nivoa moći. Imate u Zagrebu jedan pogon u kom se plavi ogromna količina javnog novca bez kontrole.

Nije bolje u Srbiji...

Ne znam, verujem vam na reč. Ljudima je teže. Ono što je juče bilo sigurno, što možda nije dobro - da neko uđe u ansambl i ostane celi život, danas više nije. Imate novu pojavu, u Zagrebu od 2005, da zapravo glumci i režiseri idu s onima koji im interpretiraju potrebe kod gazde. Imate novi tip upravljanja koji nema veze s umetnošću, niti menadžmentom, nego ko dobro stoji kod vlasti.

Spali smo na teatar sinekura?

To su vam svi zagrebački teatri, kadar Milana Bandića, to je potpuni užas.Teatar bi morao poturiti ogledalo vremena. Aristofan je pokazao prstom na ratne profitere u sred rata Atene sa Spartom i onda je tužen. Protiv mene se vode procesi, ne znam hoću li biti takve sreće kao Aristofan jer je njega atinski sud oslobodio, u sred rata. Reditelji su od nekadašnjih reformatora, onih koji daju inicijalnu energiju, hajdemo reći "vođa", postali figure oportunizma.

Imamo vaš primer i Kokana Mladenovića koga proziva premijer; da li je fer očekivati od progonjenih glumaca i režisera da išta promene u društvu?

To pitanje kada bi postavii Mladenoviću on bi rekao da će raditi gde može i dalje. Nije pitanje Mladenovića, već uprava koje mu to neće dati. A glumci će ćuteti. Postoji neki lek, koji je kvazi lek, koterijski osećaj, unutargeneracijski, gdje ljudi naglo trguju. Imate ljude koji rade po regionu, o imenima neću govoriti, nisam trebao spomenuti ni Frljića, i to se da pratiti. Mora biti napravljeno u što kraćem roku, mora biti žestoko na oko, mora bit pokazano u celoj svojoj nevolji i režiser je nakon gospoda boga totalni autor. E, ja bih da nije.

Režiser koji hoće da bude totalni autor, a na prvoj probi Krležine "Barake 5b" prizna javno da nije nikada čitao tu novelu, onda čoveka prođe neki osećaj, kao u avionu, koji će pasti - neće pasti. To je vrsta šarmantne neodgovornosti gdje se onda, na primer, problem hrvatskog fašizma reši za sva vremena, kao što je osoba izvolela reći u intervjuu, a u ranijem kaže da je to skupa učinio u 21 radni dan i tri dana "Vikipedije". Da je to bilo moguće onda bih ja to rešio u tri dana 1981, kada sam radio "Fausta", a radio sam ga tri godine i "Vikipedija" tu ništa neće pomoći.

Mladi Hrvati smatraju da NDH nije bila fašistička država, u Srbiji postoji slične zablude o bivšim režimima, kako to raconalizujete?

Paralelno sa kotarijskom lagodom ide naravno i isključivanje celog niza tema, na pravi način. Daću vam primjer vlastite kože. Poslednje godine mandata pre proterivanja u ZKM-u radio sam komad po Jakovljeviću koji se zove "Dnevnik konclogora na Savi". On je tamo bio zatvoren, slučajno kao i moja majka pa sam ponešto o tome znao, i to se zove Peto evanđelje. Imali smo institut koji nema nijedan teatar, nažalost, zove se Razgovor s publikom. Bili su studenti žurnalistike. Nakon predstave ide razgovor i jedan student, dakle intelektualac, ustane se i kaže "gospodine Šnajder, mi smo o tome drugačije učili, mi nemamo od kuda...".

Tu imate ustaše jedan na jedan, ovo što se sada pokazalo je sa desetogodišnjim pomakom. Istovremeno, jedan je momak snimao razgovor kamerom i u jarosti bacio slušalice i rekao "nemojte mi šizeti, svatko može videti sve o tome u univerzitetskoj biblioteci". Tačno, samo je do toga teško doći. Sve tamo piše, on je hteo reći "kada biste hteli vi biste se mogli obavestiti". Šta je poenta - ta predstava je mojim proterivanjem nestala sa repertoara. Kako će onda teatar nešto napraviti?

Da li je u pravu Muharem Bazdulj koji je na ovom mestu rekao da je rat u Jugoslaviji počeo u kulturi, a ne politici, i da li pomirenje ide u istom ključu?

Sigurno. To se zvao slavistički teatar i pomirenje je moguće kada bi kultura bila poštena. Pomirenje o kom se govori je spekulativne vrste, ako mislite da je pomirenje to da pet ljudi izmenjuje svoje režije u regionu, onda je to trgovina. Shvatate, meni je danas gledano, potpuno smešno da se jedni ističu zameranjem KPGT i da se ruga nečemu u čemu sudeluju pet koproducenata istovremeno. Pri čemu, znate, to je Ristić, s kojim sam imao kojekakve odnose i potpunu hladnoću, nisam nikada sudjelovao u KPGT i nisam zbog toga sretan.

Zbog političkih razloga?

Ne, Ristić i ja smo se razišli iz banalnih razloga, ne političkih, nego iz razloga manipulacije zajedničkim rezultatom. Ja sam nešto malo osetljiviji, možda nisam za taj posao, nije to uopšte bitno. Ali gledajte, Ristić je čovek najkvalitetnije pozorišne imaginacije, meni je žao što nije radio više stvari.

Uskoro izlazi vaš roman "Doba mjedi", kažite nam nešto o njemu?

Ja sam nakon smrti oca počeo pisati roman. O tom vrlo važnom pitanju oca, koje je isto generacijsko. Ima strašnih 600 stranica ali to nije bitno jer to vam je ep. O činjenici da je moj otac 1943. dignut u njemačku vojsku, istovremeno kada je moja majka bila u logoru. Da su se oni sreli u to vrijeme morali bi se uzajamo, po pravilima etike partizanskih i reglemana vafen SS-a, likvidirati.

To je ta priča koja ide kroz nas Evropljane, po sredini, mi smo svi u tome i loše je ako se antagonizam prenese generacijski, kao što se sada događa. Ali, u mom romanu se ne kaže da su njihove pozicije istovrsne, nego se kroz ceo roman molim za oca, nadam se da nije počinio zlo, nadam se jer ne znam. On se jasno diferencira čovek kao objekt zbivanja, dok osoba koja svojom odlukom, kao moja majka, odlazi u Pokret. Pokušajmo biti subjekti, do toga stoji. To zvuči tako strašno pametno, ali u svakoj pojedinačnoj situaciji postoji odgovor na to. To nije nešto tajnovito. U njenom slučaju odupreti se, rizikovati život kao subjekt, a on je, međutim, kao objekt rizikobao život, za krivu stvar. To je ono tragično. Bez želje da delim indulgenciju, oprost, moramo prihvatiti činjenicu da je nekih puta taj momenat odluke užasno tanak. Da se ljudi koji nisu posebno nekvalitetni, i koji posebno nisu zli, odjednom nađu na pogrešnoj strani, svojom odlukom. To treba ispitivati, kako da odluka bude kvalitetna i ljudska.

Za to nam služi umetnost, posebno pozorište?

Ono bi moglo. Ali trenutno ne.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...