Izvor: Politika, 18.Okt.2014, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Smemo li da vas pobedimo?
Kada je na prvoj fudbalskoj utakmici u oslobođenom Beogradu, 19. novembra 1944, tim Prve proleterske divizije dao gol ekipi antifašističke omladine Beograda iz gledališta se začuo plotun
Aleksandar Belojević je rođen 15. marta 1920. u Moračici kod Podgorice. Za ljude u njegovim godinama, a i za prilično mlađe, kaže se da pamte ono što je bilo nekad, ali ne i ono što se desilo jutros.
On je, međutim, u svojoj 95. godini zapamtio da je u našu redakciju ušao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << s kačketom, a izišao bez njega. A da ne govorimo o tome da u pojedinosti pamti kako je 19. novembra 1940. primljen u Komunističku partiju Jugoslavije...
Naredba – bez faulova
Isto tako i kako je četiri godine kasnije, na isti dan, igrao na prvoj utakmici u Beogradu posle okupacije. Na igralištu Jugoslavije (na tom mestu je danas stadion Crvene zvezde), 19. novembra 1944.
Ekipa antifašističke omladine Beograda: među njima su i budući igrači Crvene zvezde Momčilo Šapinac (drugi sleva) i reprezentativac Predrag Đajić (treći zdesna)
– Bio sam komesar Drugog crnogorskog bataljona Prve proleterske divizije. Određeni smo da budemo posadna jedinica za Beograd. U to vreme se održavao kongres Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije. S najvišeg mesta je stiglo da odigramo fudbalsku utakmicu s beogradskim omladincima, – priča Belojević. – Pozvao me je komesar Prve proleterske divizije Vlado Šćekić. Nije se razumeo u fudbal, ali je znao da sam bio fudbaler pre rata. Igrao sam u Podgorici za Radnički sport klub Crna Gora, koji se pre toga zvao Zeta, pa ranije Budućnost... Čim bi bio zabranjen promenio bi ime. Dao mi je zadatak da ja to vodim i naglasio: „Ne sme da bude onih vaših udaraca... Kako se to zvaše u fudbalu? A, setio sam se – faulova!” Očekivalo se da utakmicu gleda i Tito. Ali nije došao.
Bilo je jasno da utakmica ima isključivo propagandni karakter. Svrha joj je bila da zbliži oslobodioce, kojih je bilo iz raznih krajeva zemlje, i beogradsku omladinu, kojoj je svašta pričano o partizanima i komunistima.
– Ne znam gde su našli, ali dobili smo potpuno nove fudbalske cipele. Dresove sam mogao da biram i izabrao sam bele, jer mi se činilo da ta boja nekako najviše odgovara tom trenutku, – kaže Belojević. – Na prednjoj strani su imali poprečnu crvenu traku na kojoj je pisalo: „I. P. D.”, što je značilo Prva proleterska divizija. Iznad nje, na levoj strani, bila je crvena petokraka sa srpom i čekićem, znak proletera. Beogradski omladinci su nosili plavičastedresove s crvenom petokrakom.
Fudbal se igrao i u ratu. Ne samo radi zabave, nego i zbog viših ciljeva.
U propagandne svrhe: detalj s prve utakmice u oslobođenom Beogradu 1944.
– Kad god bismo zauzeli neko mesto izvodili smo skečeve, igrali utakmice... I to je bilo propagandno sredstvo da pridobijemo nove simpatizere, – objasnio je Belojević. – Sport može na razne načine da se iskoristi. Posle okupacije dobio sam partijski zadatak da organizujem fudbalsku utakmicu s italijanskim vojnicima u Bioču. Rekao sam da će narod da me ubije zbog toga, ali kad mi je rečeno da mi to sledi od partijskih drugova ako ne izvršim – prihvatio sam. Uveče posle utakmice napali smo tu italijansku jedinicu i zarobili dvadesetak vojnika. Utakmica je poslužila kao najvažniji dokaz da Italijani ne znaju šta se priprema, jer da su znali ne bi igrali fudbal.
Belojević je sačuvao slike s prve utakmice u oslobođenom Beogradu. Slikao je Batrić Petrović, rođak jednog njegovog saborca, inače profesionalni beogradski fotoreporter. Ko zna zbog čega, tek na slikama oba tima nema – golmana.
Plotun crvenoarmejaca
– Mi smo se okupili samo za tu utakmicu, a posle smo poslati na Sremski front. Mnoge ne pamtim po imenu i prezimenu, nego po nadimku. I mene su uglavnom znali kao Ćaba, – naveo je kapiten tima Prve proleterske divizije. – Omladinci su bili bolji od nas, uigraniji. I poveli su s 2:0. A onda smo dali gol. U tom trenutku je iz gledališta odjeknuo plotun. Parao je nebo. Mi smo navikli na pucnjavu, ali ne i beogradski omladinci. Bili su zgranuti. Prišao mi je Predrag Đajić, s kojim sam se dogovarao oko utakmice, i iskreno me pitao: „Smemo li da vas pobedimo?” Nasmejao sam se i odgovorio mu da smeju. I jesu nas pobedili, ali mi se čini da nisu baš hteli da iskoriste sve šanse. A i sudija je malo vukao na našu stranu.
O plotunima se pričalo i posle utakmice. Vojska je počela istragu ko je i zašto pucao.
– Izgrdili smo naše kako smeju da rasipaju municiju, jer moramo da je „pravdamo”. Iako je tada bila bolja situacija, nego ranije, pošto nam je pomagala Crvena armija, ipak je svaki metak bio dragocen. Ali, oni su tvrdili da su pucali – crvenoarmejci! – ispričao je Belojević.
Povratak fudbala u Beograd: Aleksandar Belojević kao kapiten istrčava na čelu tima Prve proleterske divizije Foto Batrić Petrović
U ponedeljak, 20. novembra 1944, „Politika” je objavila: „Na igralištu „Jugoslavije” odigrane su prve futbalske utakmice u oslobođenom Beogradu. Prva igra odžrana je pre podne između odabrane momčadi antifašističke omladine Beograda i tima I proleterske divizije. U vrlo interesantnoj i živoj igri mladi Beograđani pobedili su s rezultatom 4:3.”
I. Cvetković
-----------------------------------------
„Ulaz besplatan, navijanje obavezno”
Povodom utakmice na stadion su postavljeni razni natpisi uglavnom s odgovorajućim porukama za ono vreme. Međutim, bio je i jedan koji je Belojeviću pao u oči i zapamtigao je zauvek:
– Iznad glavnog ulaza je pisalo: „Ulaz besplatan, navijanje obavezno”.
I slike s utakmice ranjene u ratu
Sve slike koje s prve utakmice u Beogradu ima Aleksandar Belojević su oštećene u gornjem desnom uglu. I to je jedna od njegovih ratnih uspomena:
– Odlazak na Sremski front je za nas bio kazna. Dotad smo ratovali u brdima i znali smo da ih koristimo i kao zaštitu, a ovde samo ravnica. Jednom smo krenuli po „živ jezik”, to jest da se prikrademo neprijatelju, zarobimo nekog njegovog vojnika i dovedemo ga kod nas da nam da informacije. Ja sam loše procenio rastojanje i Nemci su zapucali. Metak je pogodio oficirsku torbicu, koju je nekad nosio neki nemački kapetan, i dok je prošao kroz „Kratku istoriju SKP(b)” i ostali materijal koji je morao da ima komesar, izgubio je onu ubitačnu snagu. Tu su bile i slike s utakmice koju smo igrali s beogradskim omladincima.
objavljeno: 19.10.2014
