Izvor: Politika, 25.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slučajni ili namerni rivali
Bujanje nacionalizma i najava zloslutnih dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije početkom 90. godina prošlog veka najočigledniji su bili na sportskim borilištima. Već tada je bilo jasno, na osnovu naboja, strasti, političkih i šovinističkih parola da je neminovan raspad države. Sada sport pokazuje drugo lice i lepšu stranu.
Sve su intenzivniji pregovori o formiranju ozbiljnijih nacionalnih takmičenja kroz različite forme, po primeru košarkaške Jadranske lige koja je zaživela >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ove decenije. Reintegracijom sportova i sportskih klubova, pored ostalog, potiskuju se političke i ratne traume i otvoraju često hermetizovane granice između zemalja.
Uticaj kapitala i tržišta kreira odnose
To nisu jednostavni koraci, ali moć kapitala, tržišta i evropskih tendencija ka ujedinjenju čini svoje. Sve su usamljenije pristalice i zagovornici zatvaranja sporta unutar granica. Pre svega zbog slabog kvaliteta, loše infrastrukture i nemogućnosti da se ostvaruje profit na širem prostoru
Ovo kratko podsećanje, samo je jedan deo priče o sve češćoj pojavi koja uvek i iznova iznenađuje sportske zaljubljenike na prostoru bivše države. Reč je o svakodnevnim i gotovo uobičajenim reakcijama na grupne ili pojedinačne događaje na međunarodnoj sceni. Da li je reč o jednoj vrsti dirigovanog žreba ili skrivenoj strategiji evropskih sportskih moćnika da na najbrži mogući način normalizuju odnose, prvo na sportskom, a potom i na državnom planu, ili se to uvek iznova kuglice i papirići igraju sa srpskim, slovenačkim, makedonskim, hrvatskim, bosanskohercegovačkim i crnogorskim klubovima.
Ako odbacimo našu poslovičnu sumnjičavost onda se na osnovu slučajeva koje ćemo izneti može stvoriti slika o tome koliko su često i u različitim fazama članice nekadašnje države jedni preko drugih pokušavale da afirmišu nove državne zajednice.
Najkomplikovaniji su odnosi između Srbije i Hrvatske, mada su u poslednje vreme sve bolji i na klupskom i na reprezentativnom nivou. Ono što brine jeste ponašanje navijača, koje na mahove prerasta u najteže incidente koje je teško shvatiti a kamoli razumeti ili opravdati.
Počnimo od pomenute košarkaške Jadranske lige. Mišljenja su suprotna oko efekata koje ima na našu košarku, da li će da napreduje ili nazaduje. Zagovornici ove regionalne lige pokušavaju da joj daju na značaju, priželjkujući njenu što skoriju prohodnost u Evroligu. Za sada ona samo donosi učešće u Kupu Uleba, a još nije postigla unutrašnju organizaciju kojom bi sve strane bile zadovoljne. Većinski vlasnici su Slovenci i Hrvati, koji i rukovode takmičenjem. Od naša četiri kluba koja učestvuju ove sezone, samo Zvezda i Partizan imaju po preskromnih 6,6 odsto akcija. Železnik i Hemofarm koji su bili osvajači lige u poslednje tri godine, nemaju udela. Srpski klubovi, su što se takmičarskog rezultata tiče, imali i imaju dominaciju. Jadranska liga velikim delom svoje pozicije gradi na saradnji sa takođe privatnom Evroligom, pa su naši klubovi ostali u njoj pošto su bili uslovljeni upravo učešćem u najelitnijem kontinentalnom takmičenju.
Fudbal čeka bolja vremena
Što se fudbala, našeg najmasovnijeg sporta tiče, za sada nema mogućnosti da se koristi ovakav model. Hrvati su jasno rekli da im nije potreban. Zasada bi možda najviše odgovarao model nekog turnirskog takmičenja. A koliko bi nama odgovaralo, kada u poslednje vreme postižemo najbolje rezultate od svih u okruženju, bolje od svih tih država zajedno, pitanje je koje će tek da dođe na dnevni red, sigurno pobuditi najveću pažnju, a verovatno kao i u košarci podeliti i stručnjake i sportsku javnost.
Za najpopularniji sport je karakteristično i to da je u početku, kada su voljom žreba naši timovi igrali sa hrvatskim u evrokupovima i na reprezentativnom nivou bilo najviše sumnji. Od prvog susreta Partizana i Kroacije pa do duela reprezentacija u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo problema nije bilo među sportistima na terenu, ali jeste među navijačima, koji ne mogu da zaborave na antagonizam koji izlazi iz okvira sporta. Ne treba zaboraviti ni incidente navijača na meču Maribor –Partizana u Kupu Uefa, a ni ružne scene na poslednjoj utakmici kvalifikacija za SP SCG – Bosna na našem najvećem stadionu.
Problemi političke prirode
U drugim sportovima se brže kraću nabolje, mada ima problema i druge vrste. Najskoriji je vezan za ženski rukomet. Zbog odbijanja da igra utakmice šesnaestine finala Kupa izazova protiv kosovskog Vlaznimija, na preporuku Ministarstava prosvete i sporta koje je tražilo da se ne igra sa timovima sa Kosova dok se ne reši pitanje statusa južne srpske pokrajine, Kikinda je kažnjena sa 7.500 evra i dve godine suspenzije. Interesantno je da u osmini finala istog takmičenja još jedan naš klub, Naisa iz Niša bi trebalo da igra sa Vlaznimijem. Kosovo je pridruženi član EHF, pa otuda i problemi.
Nešto slično desilo se i u stonom tenisu kada je naš sudija Petar Jovanović odbio da sudi mečeve između Kosova i Crne Gore, koji su već tri godine članice evropske stonoteniske federacija. On se pozvao na Rezoluciju UN 1244.
Međutim, u stonom tenisu bilo je primera kada su naši savezi izlazili u susret susednim. Poznat je slučaj Zorana Primorca, najboljeg hrvatskog igrača, kasnije njihovog reprezentativca kome je tadašnji STSJ omogućio da tokom 1991. igra na turnirima sa našim igračima.
Saradnja među bivšim republikama, sadašnjim nezavisnim državama, u atletici i biciklizmu je veoma korektna. Atletičari redovno učestvuju na međunarodnim takmičenjima u Srbiji i Hrvatskoj, a biciklisti na najvećim manifestacijama u ovom sportu: na trkama "Kroz Srbiju" i "Kroz Hrvatsku".
Vaterpolisti su sa Hrvatima vodili velike borbe na klupskim i reprezentativnim takmičenjima, uvek u sportskom duhu. A sukobi navijača bili su najžešći na EP u Kranju. Kada je ovaj sport u pitanju interesantno je da će dojučerašnji saborci, koji su osvojili sve što se osvojiti može reprezentacije Srbije i Crne Gore svoj prvi susret imati voljom žreba u kvalifikacionoj grupi Svetske lige u julu. Srbija će braniti tron, a Crna Gora će se boriti za olimpijsku vizu. Selektor novog rivala Petar Porobić je dao predlog o formiranju zajedničke lige sa Srbijom. I pored razlaza dva saveza, koji nije bio u duhu odnosa iz prethodnih vremena, poznati stručnjak smatra da bi ona bila u obostranom interesu. Javljaju se nove potreba za saradnjom i sve više se zaboravljaju razmirice.
Nacionalistički ispadi nisu postali deo samo onih sportova koji najviše raspaljuju navijače strasti, nego i onih akademskih poput tenisa, pa smo ovih dana kao jednu od svetskih vesti gledali tuču srpskih i hrvatskih navijača u kompleksu Australijan opena u Melburnu. Ipak, i "beli sport" u kojem Balkan pripada svetskom vrhu, video je prošlog leta sliku koja će biti normalna pojava u dogledno vreme: puno gledalište na ATP turniru u Umagu na hrvatskom primorju, navijalo je za našeg Novaka Đokovića...
--------------------------------------------------------------------------
Zbližavanje kroz Grupu 13
Pre šest – sedam godina počela je saradnja bivših republika na nivou olimpijskih komiteta. Kasnije je ta saradnja proširena i na zemlje jugoistočne Evrope, pa je formirana asocijacija Grupa 13. Članice su Albanija, BiH, Češka, Makedonija, Srbija, Slovačka, Slovenija, Hrvatska, Rumunija, Bugarska, Turska, Poljska i C G. Ova grupacija predstavlja četvrtinu zemalja pripadnica MOK iz Evrope. Cilj joj je borba za unapređenje olimpijskog pokreta i naravno zaštita svojih interesa u Olimpijskom pokretu.
[objavljeno: ]
