Izvor: Politika, 12.Dec.2010, 19:52   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Slika i prilika našeg ženskog rukometa

Zemlja koja je iznedrila najbolju rukometašicu u istoriji ovog sporta i treće uzastopno evropsko prvenstvo završava posle samo pet dana, bez ijednog boda

Bio jednom jedan uspešan sport. Zvao se ženski rukomet i živeo je u našoj zemlji. Predstavljao je strah i trepet u svetu, a izrodio je i najbolju svetsku igračicu u istoriji ovog sporta. Danas više ovde na stanuje. Ostala su samo lepa sećanja.

Iako se Deveto evropsko prvenstvo u Danskoj i Norveškoj takoreći >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tek zahuhtalo naše rukometašice su već morale da pakuju kofere. Na to smo se uostalom i navikli pošto smo i evropska prvenstva u Švedskoj 2006. i Makedoniji 2008. završavali već posle prve runde. Sada je razočaranje veće. U duelima sa Danskom, Španijom i Rumunijom naše nisu pokazale ama baš ništa, a od rane eliminacije mnogo više boli nemoć i neznanje u svim okršajima A grupe.

Da se razumemo. Od reprezentacije koja je sastavljena od samo jednog majstora Andree Lekić i 15 šegrta niko nije mogao da očekuje da će se u jakoj konkurenciji probiti među 12 najboljih. Međutim, odsustvo indetiteta u svim segmentima igre jeste nešto što najviše doprinosi katastrofalnom utisku koji smo ostavili u Albrogu.

So na ranu dodaje i činjenica da smo na šampionatu bili jedna od najstarijih reprezentacija, a po proseku godina ispred nas su bile samo Rumunija, Nemačka i Španija. Očigledno je da se jurio kakav-takav rezultat. Pošto je izostao gledajući i sa strane mogućnosti da se u vatru ubace i neke mlađe igračice ovaj šampionat je proćardan.

Na stranu što smo, nema sumnje, mogli više prvenstvo u Danskoj i Norveškoj je, ipak, prava slika i prilika našeg ženskog rukometa. Od povratka na svetsku scenu 1996, nakon ukidanja sankcija, ovaj sport je propustio nekoliko zicera da postane pravi brend. Ipak, dugo vremena šiban sa raznih strana bio je predodređen za potpuno drugačiju sudbinu. Dugogodišnje odsustvo strategije i pravog plana i programa ispostavio je ceh, koji sada debelo plaćamo. „Spasonosno“ i jedino rešenje bila je promena selektora, a ni u tom smislu izbor često nije bio najsrećniji. Neretko je klupa reprezentacije bila poligon za usvršavanje, pošto su na nju sedali početnici kojima je posao u nacionalnom timu bio prvi i poslednji.

Podsećanja radi, u vreme vladanja Crnogorca Radeta Đurđića atmosfera unutar reprezentacije je bila znatno poremećena, tako da je jedna sjajna generacija osvojila samo bronzu na Svetskom prvenstvu u Italiji. Naredne godine ćemo „slaviti“ deset godina od osvajanja tog odličja, koje će još dugo ostati najveći uspeh od raspada SFRJ. Đurđić je bio idealan alibi za sve i svašta ali i nakon „raskida“ sa Crnom Gorom a samim tim i sa Đurđićem stvari nisu krenule nabolje. Naprotiv.

Poslednji krik ženski rukomet je ispustio 2006. kada je pod dirigentskom palicom Anje Anderson u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Švedskoj eliminisan tadašnji svetski viceprvak Rumunija. Od tada ženska reprezentacija je predstavljala samo topovsku hranu za protivnike na velikim takmičenjima.

U međuvremenu neke od reprezentativki su otišle da brane boje drugih zemalja neke su se jednostvano oprostile od dresa s državnim obeležjima tako da smo došli u situaciju da imamo jednu ekipu izuzetno skromnih mogućnosti. Osim Andree Lekić i Dragane Cvijić (nije igrala zbog povrede), koje su uzletele pre svega zbog raskošnog talenta a ne zbog pravog sistema rada, ostatak reprezentacije čine nam igračice treće klase svetskog rukometa.

Zbog toga nije realno očekivati da ćemo na nekim narednim takmičenjima ostaviti bolji utisak uključujući i na Svetskom prvenstvu u Srbiji 2013, pa ako i na klupu postavimo i Norvežanku Marit Brevik, najtrofejnijeg trenera u istoriji ženskog rukometa.

Ukoliko stvarno želimo da se vratimo na staze stare slave već danas moramo da zasučemo rukave i da počnemo od nule, a teška materijalna situacija ne sme i ne može da bude alibi. Medalja u seniorskoj konkurenciji mora da počne da se kuje od najmlađih nogu. Sa juniorkama i kadetkinjama već smo zakasnili!

----------------------------------------------

Četrnaest uzastopnih poraza na velikim takmičenjima

Naša ženska rukometna reprezentacija je poslednju pobedu na velikom takmičenju zabeležila u prvom kolu Evropskog prvenstva u Mađarskoj 2004. kada je savladala Hrvatsku (34:30) i tako se domogla druge runde. Od tada je vezala 14 uzastopnih poraza, sve na šampionatima Starog kontinenta pošto se na svetska prvenstva u Francuskoj 2005, Rusiji 2007. i Kini 2009. te na Olimpijske igre u Pekingu 2008. nije ni kvalifikovala.

LISTA UZASTOPNIH PORAZA NA VELIKIM TAKMIČENJIMA

Evropsko prvenstvo u Mađarskoj 2004.

SCG – Slovenija26:36

SCG – Rusija29:39

SCG – Ukrajina23:24

SCG – Norveška24:39

SCG – Španija29:32

Evropsko prvenstvo u Švedskoj 2006.

Srbija – Makedonija23:25

Srbija – Austrija27:32

Srbija – Mađarska27:35

Evropsko prvenstvo u Makedoniji 2008.

Srbija – Hrvatska26:30

Srbija – Nemačka           31:32

Srbija – Makedonija    30:31

Evropsko prvenstvo u Danskoj i Norveškoj 2010.

Srbija – Danska20:25

Srbija – Španija           23:26

Srbija – Rumnija            28:40

N. Bojičić

objavljeno: 12.12.2010.

Nastavak na Politika...