Izvor: RTS, 04.Okt.2014, 00:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Skandalozni Tur de Frans
Drugi Tur de Frans koji je održan 1904. godine ličio je na sve osim na sportsko nadmetanje. Trku su obeležili brojni skandali, od prevara samih takmičara, koji su osim bicikala koristili druga prevozna sredstva, do besne rulje koja je često pravila zasede i napadala vozače. Ni doping afera Lensa Armstronga nije zasenila zaostavštinu drugog Tura koji mnogi smatraju najskandaloznijom trkom svih vremena.
Tur de Frans nije samo jedna od najstarijih biciklističkih trka, to je >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << jedno od najstarijih sportskih takmičenja uopšte, koje i danas traje. Od svog nastanka 1903. godine stekla je takvu popularnost kakvom danas može da se pohvali možda samo fudbal.
Drugi Tur de Frans počeo je 2. jula 1904. godine, završio je 24. jula 1904. godine. Iako podaci o dužini staze variraju, smatra se da je ruta drugog Tura bila dugačka 2.428 kilometara. Prva etapa krenula je iz predgrađa Pariza do Liona i bila je dugačka 467 kilometara. Druga trasa išla je od Liona do Marselja i bila je duga 374 kilometara. Treća etapa od Marselja do Tuluza iznosila je 424 kilometra, dok je četvrta deonica od Tuluza do Bordoa bila dužine 268 kilometra. Peta etapa od Bordoa do Nanta bila je dužine 425 kilometra, dok je poslednja etapa do Pariza iznosila 471 kilometar. Zvanični pobednik Anri Korne stazu je savladao za 96 časova, pet minuta i 55 sekunde, dok se kretao prosečnom brzinom od 25,26 kilometara na čas.
Od početka Tur de Frans je privlačio ne samo najbolje bicikliste, već i pustolove koji su želeli da se okušaju u nečemu o čemu je pričala čitava Evropa. U to vreme trka nije izgledala glamurozno, zbog loših puteva i teških deonica, ali je bila magnet za publiku koja je svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima pomagala svoje favorite.
Ipak, malo je poznato da je posle prve dve godine postojala velika šansa da se trka ukine. Razlog tome bili su brojni skandali i incidenti koji su se dešavali na takmičenju. Prelomna je bila 1904. godina, kada su na drugom Tur de Fransu zabeležene masovne prevare samih takmičara, prve diskvalifikacije i suspenzije, ali i nezapamćeni incidenti gde su lokalne bande koje su imali svoje favorite, na određenim delovima staze, napadali takmičare. Drugi Tur de Frans i danas se smatra jednom od najkontroverznijih biciklističkih trka svih vremena.
Tur de Frans je 1903. godine pokrenuo časopis Auto (L’Auto) koji je kasnije izrastao u poznati sportski časopis Ekip (L’Ekip). Trka je imala marketinški cilj da popularizuje i poveća prodaju časopisa. Niko nije ni slutio da će Tur de Frans nakon prve godine steći ogromnu popularnost, a kasnije i izrasti u najprestižniju biciklističku trku na planeti.
Nakon veoma uspešne prve trke, već 1904. godine, kod organizacije druge trke došlo je do prvih nesporazuma organizatora i takmičara, pre svega oko novca, nagrada, dnevnica i kotizacija za učešće. Činilo se da Tur neće doživeti svoje drugo izdanje. U teškim pregovorima sa biciklistima, dogovoreno je da svi takmičari imaju dnevnicu, da se smanji cena kotizacije (zbog koje se malo takmičara prijavilo) dok su povećane nagrade za pobednike. Činilo se da je dogovorom glavna prepreka za uspešno održavanje trke rešena. Ostalo je samo da najbolji biciklisti krenu u okršaj dug nešto manje od dve i po hiljade kilometara.
Glavni favoriti bili su mahom francuski biciklisti, zvezde sporta tog vremena, Moris Garin Francuz rođen u Italiiji pobednik prvog Tur de Fransa, Lusijen Potije, Cezar Garin, Hipolit Akonturije, Anri Korne i drugi. Organizatori su sami rasplamsavali strasti navijača, preuveličavajući rivalstvo pojedinih takmičara, pre svega Morisa Garina, koji zbog svog porekla nije bio omiljen među Francuzima i Hipolita Akonturije, za koje se očekivalo da će odneti pobedu.
Pod budnim okom javnosti trka je počela 2. jula 1904. godine. Sa startne linije u Parizu krenulo je 88 biciklista. Daleko manji broj će 20 dana kasnije proći kroz cilj.
Na Turu etape su bile veoma duge, takmičari često startovali oko ponoći i vozili do kasno popodne. Iako je organizator obezbedio veliki broj posmatrača da nadgleda regularnost trke, zbog dugačkih ruta, koja su često išle preko teško pristupačnih puteva, vozačima je bilo veoma lako da varaju.
Takmičari su bez ustezanja koristili automobile, motore, čak i vozve, gde su im pomagali navijači, najčešće u trenucima dok su prolazili kroz kraj u kojem su rođeni. Navijači nisu birali sredstva da pomognu svojim favoritima, pa su zasede i napadi na ostale takmičare bili veoma česti.
Problemi su se javili već na početku, gde su u prvih sto kilometara zabeleženi prvi padovi i odustajanja. Hipolit Akonturije je nakon pada udario licem o tlo i sav kravav je nastavio trku. Sumnja se da su napredak Akonturijea već na startu sabotirali navijači drugog takmičara.
U prvoj etapi veliku neprijatnost su doživeli i drugi favoriti. Moris Garin i Lusijen Potije, koji su se odvojili od ostalih takmičara. Njih su iz vozila u pokretu napali maskirani napadači, koji su pokušali da ih izguraju sa puta. Ipak, dvojica favorita uspela su da zadrže čelne pozicije do kraja etape.
Nakon prve etape organizatori su razrezali prve kazne i diskvalifikacije. Akonturije je kažnjen sa 500 franaka jer je imao pomoć od lokalnih navijača, Samson upola manju kaznu jer je jedan deo staze koristio pomoć automobila (držao se za vozilo koje se kretalo). Diskvalifikovani su Ševalije i Ferdinand Pajan, prvi zbog toga što se odmarao u kolima 45 minuta, dok se za drugog sumnja da se deo etape prevezao motorom. To su bili ujedno i prvi takmičari koji su diskvalifikovani na Turu.
Trka je već tada obilovala skandalima, ali ono što je najviše raspalilo bes navijača je činjenica da je i pored zabrane Moris Garin tokom vožnje dobio hranu od organizatora, što je bilo striktno zabranjeno pravilima trke. Organizatori su se uplašili da bi Garin mogao da napusti trku ukoliko mu ne daju da jede, tako da su popustili pred zahtevima takmičara.
Kako su u drugoj etapi vozači krenuli iz Liona, Anton Far iskoristio je prednost „domaćeg terena“. Far je odmah poveo u drugoj etapi, kada su njegovi navijači organizovali napad na najveće rivale. Oko 200 pristalica Fara je dočekalo Garina i Đovanija Gerbija kamenicama. Garin je u napadu povredio ruku, dok je Gerbi pogođen u glavu, nakon čega je na kratko ostao bez svesti, dok je prilikom pada slomio prste. Besnu rulju rasterali su policija i organizatori tek kada su pucali u vazduh. U narednim etapama mnogi biciklisti su nabavili revolvere, ne bi li se odbranili u slučaju novih napada.
Nakon napada Moris Garin je prokomentarisao: „Pobediću na trci ako me ne ubiju pre nego što stignem u Pariz“.
I ostali vozači su se žalili na brojne neregularnosti i sabotaže. Ruta po kojoj su išli neretko je bila posuta ekserima i srčom, tako da su bušenje guma, oštećenja bicikala i padovi bili česti. Novi gerilski napad na bicikliste dogodio se nedaleko od Marselja, kada je Moris Garin ponovo povređen. Taj deo trke završio je vozeći jednom rukom. Kakva je konfuzija vladala najbolje govori da na cilju druge etape u Marselju mnogim vozačima nisu ni izmerena tačna vremena.
Nevolje su se nastavile i u trećoj etapi, kada su biciklisti stigli do Nima, grada koji se nalazi blizu Arla odakle potiče Ferdinand Pajan (biciklista koji je diskvalifikovan nakon prve etape). Besni navijači su dobili priliku da se osvete što je njihov favorit diskvalifikovan. Navijači su napravili barikade na putevima i kamenicama su gađali takmičare. Veliki broj vozača je povređen, mnogi su oštetili bicikle, tako da su taj deo trase prolazili peške, često se krijući pred razularenom ruljom. Cezar Garin je imao tu nesreću da su mu Pajanovi navijači izlomi bicikl, pa je izgubio dragoceno vreme dok je tražio drugog dvotočkaša. Ipak, takmičari su uspeli da probiju i ovu zasedu i nastave avanturu.
Prvi put takmičari su do daha došli u četvrtoj etapi, kada su bez većih incidenata vozili od Tuluza do Bordoa. U petoj etapi od Bordoa do Nanta nisu zabeleženi direktni napadi na učesnike trke, ali je loš put, neretko posut ekserima, srčom i drugim oštrim predmetima pravio probleme učesnicima. Imajući u vidu da je pomoć mehaničara bila zabranjena tokom trke, Anri Korne je poslednjih 40 kilometara etape vozio na probušenim gumama.
Do kraja trke koja je imala cilj u Parizu, više nije bilo većih incidenata. Trka je nakon dosta problema privedena kraju. Prvi je kroz cilj očekivano prošao Moris Garin, koji je odbranio titulu osvojenu godinu dana ranije. Moris Garin je na cilj stigao 24. jula 1904. godine (22 dana nakon početka trke), nakon 96 sati i šest minuta vožnje. Pratili su ga Lusijen Potije, Cezar Garin, Hipolit Akonturije, Anri Korne i drugi.
Taman kada se činilo da je trka uspešno završena, na površinu su počeli da izbijaju novi detalji koji će prekrojiti konačan plasman. Tokom same trke diskvalifikovano je devet takmičara za koje je ustanovljeno da su koristili druga prevozna sredstva (najčešće automobile i vozove).
Nakon velikog broja žalbi takmičara, Biciklistička federacija Francuske bez saglasnosti organizatora započela je sopstvenu istragu da ustanovi da li su postojale i druge neregularnosti. Nakon svedočenja samih učesnika trke i gledalaca, Federacija je drastično kaznila ukupno 29 vozača, među kojima i četvoricu prvoplasiranih. Oni su diskvalifikovani, rezultati su poništeni, tako da je konačna lista pobednika izgledala drugačije od one prvobitno objavljene. Biciklistička federacija Francuske nikada nije zvanično objavila razloge zbog kojih je suspendovala vozače, dok je tokom Drugog svetskog rata uništena dokumentacija vezana za ovaj slučaj.
Zvanični pobednik Moris Garin je suspendovan zbog sumnje da je više puta koristio lokalne vozove da bi prelazio pojedine trase trke. Sve do pred smrt Garin je negirao optužbe. Međutim, godinama nakon Garinove smrti jedan novinar je u Lansu, gde je biciklista živeo, našao čoveka koji je navodno poznavao Garina. On je potvrdio da je Garin pred smrt njemu priznao da je na legendarnoj trci zaista u pojedinim trenucima koristio usluge železnice.
Umesto suspendovanog Morisa Garina, za novog pobednika trke proglašen je 20-godišnji Anri Korne, što do današnjeg dana ostaje najmlađi pobednik Tur de Fransa. Korne je pre diskvalifikacije ostalih takmičara zauzeo peto mesto. Zanimljivo je da nakon Tura 1904. godine Korne nikada nije imao važniju ulogu na Tur de Fransu.
Osim Garina diskvalifikovani su i drugoplasirani Potije, trećeplarirani Cezar Garin, Hipolit Akonturije koje je zauzeo četvrto mesto itd. Vozačima su osim diskvalifikacije izrečene i suspenzije, jedne od prvih istoriji biciklizma. Moris Garin dobio je dvogodišnju suspenziju. Imajući u vidu da je tada imao 34 godine, za Garina je to značilo kraj karijere. Pjer Ševalije, Lusijen Potije suspendovani su doživotno. Ferdinand Pajan i Šarl Prevo suspendovani su na godinu dana, dok je Hipolit Akonturije dobio samo oštro upozorenje. Od ukupno 88 vozača na početku, trku je zvanično završilo samo 27 takmičara.
Ni ovo nije bila tačka na drugi Tur de Frans. Organizator trke, kako su ga kasnije zvali „otac Tura“ Anri Desgranž bio je toliko zgađen svim skandalima na trci da je u prvi mah odustao od dalje organizacije Tur de Fransa. Osim što je bio ljut na vozače koji su varali, na rulju koja je na skoro svakom metru sabotirala vozače, Desgranž je najviše bio ljut na Biciklistički savez Francuske koji se umešao u kažnjavanje takmičara mimo organizatora. Ipak, kada je ljutnja prošla, Desgranž je za naredni Tur koji je održan 1905. godine promenio pravila, pooštrio kontrolu na čitavoj ruti i udahnuo novi život takmičenju.
Nakon toga, ostalo je istorija. Tur de Frans je izrasao u najprestižniju biciklističku trku i jedan od najbitnijih sportkih događaja na svetu. Skandali su ostali sastavni deo ove manifestacije, od Garina do Armstronga veliki broj vozača je kažnjen, trka je dobila nove heroje, antiheroje, anegdote, ali nikada se nije ponovila 1904. godina.
