Izvor: Sportski Žurnal, 02.Jan.2012, 16:58   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Sestre Dabović: Ko nas želi, mi njega želimo još više

One zaista jesu posebne. Po mnogo čemu. Uvek nasmejane, neposredne i otvorene. Čak i kada ih muče veliki problemi, na njihovim licima to niko ne može da vidi. Ili ih volite, ili ne. Nepostojanje emocija prema njima, nije moguće.
Po vokaciji su košarkašice i odlično se snalaze u magičnom pravougaoniku. Ali, nema dileme da bi odlično prošle i na bilo kom drugom polju. Znate kako je kada je neko predodređen na uspeh. A, Milica i Ana Dabović to zaista jesu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal <<
Posebno uživaju kada su ispred foto aparata. I, razgovor sa reprezentativkama Srbije počeli smo pitanjem, šta bi bile da nisu košarkašice. Umesto odgovora, kongresnom salom hotela „Prezident“ u Kovilovu razlio se smeh, a reč je prva uzela mlađa Dabovićeva – Ana:
– Paaaa, bile bismo najlepše žene sveta. Dobro, i sada smo najlepše sportistkinje (smeh).
– Dopada nam se to što jesmo. Uživamo u tome – nadovezala se Milica.
Osim što bi se upustila u svet mode, Ana zna i kojim bi se drugim sportom bavila:
– Toliko volimo košarku i uspešne smo u njoj, da ne možemo da izdvojimo nijedan drugi sport. Jedino tenis. Tu bi nas baš slikali i zgrtale bismo pare (smeh). Čak ga leti igram po malo, tokom godine pratim.
Ljubav prema belom sportu ima i posebnu „pozadinu“.
– Da Federer nema ženu, Ana bi već bila udata za njega – otkrila nam je Milica.
– Nikad se ne zna. Polako. Nismo se još sreli – ne skidajući osmeh sa lica uzvratila je mlađa sestra.

Onda smo se setili vremena kada je Milica igrala u Litvaniji i kada je prvi put prošetala modnom pistom. Dopalo joj se. Kada se preselila u Tursku, bila je zaštitno lice jedne sportske marke. Ana, inače osam godina mlađa, još nije imala takvih iskustava.
– Nedavno, kada sam došla u Poljsku, pitali su me da se slikam, ali nisam pristala – dodala je Ana.
– Tek je počela i sigurno će uživati u tome, drugačija je od mene i voli to više nego što sam ja volela u to vreme – nastavila je Milica, a onda je smeh zamenio ozbiljan ton. – Pre izvesnog vremena slikala sam se za FHM. Htela sam po svaku cenu da budem u novinama i ne mogu da kažem da sam napravila grešku, tada sam smatrala da je to ispravno. Ali...
Golišave slike su obišle svet, mnogi su bili oduševljeni. Ne i Milicini poslodavci u Bešiktašu, klubu u kome je tada igrala:
– Od tada se promenilo sve što se tiče moje košarkaške karijere. Otišlo je nizbrdo. To slikanje je imalo dosta veze sa tim. Iz Bešiktaša sam otišla jer su ljudi u klubu bili veliki protivnici toga. Kada se ukazala šansa da odem u Izrael, opet su problem bile te moje slike. Ali, dobro. Sada sam presrećna u Partizanu.
– Možda nije bilo ponuda klubova, ali posle tog slikanja bilo je dosta ponuda za sledeće. Negde gubiš, negde dobijaš – nadovezala se Ana i razgovor je opet dobio vedar ton, pravi novogodišnji.
Posle svega, Ana bar zna šta ne bi trebalo da radi:
– Pa, razmislila bih kada bi mi neko ponudio da se slikam, recimo, za milion. Neka me posle i neće klubovi.
I pre nego što je Nova godina došla, dom Dabovićevih već je bio posetio Deda Mraz. U smiraj 2011, sestrama se ispunila najveća želja:
– Ovo je vrhunac, i to ne samo ove godine. Konačno smo zajedno u reprezentaciji Srbije, to je nešto najbolje što je moglo da nam se dogodi u karijerama – gotovo u glas su rekle rođene Novljanke.
Ali, kao što reče Milica, nije to kraj novogodišnjih želja:
– Kako kraj? Pa imam ceo spisak! Sada očekujem i plasman na Evropsko prvenstvo, pa i Svetsko, znam da to možemo. A, ko zna, možda nas i onaj odozgo pogleda, pa za četiri godine odemo i na Olimpijadu i da tako završim karijeru. E, to bi bilo ostvarenje najvećeg sna.
Mlađa Dabovićeva je podsetila da joj je 2011. na profesionalnom planu bila veoma uspešna:
– Zadovoljna sam, samo bih volela da mogu da se pohvalim i za ljubav (smeh).

A, od naredne godine očekuje:
– Najveća želja mi je da se plasiramo na Evropsko prvenstvo. Ali, prvo da nas dve zaigramo zajedno i da dvorane u Srbiji budu pune. Mislim da hoće, posebno jer sada nas dve igramo (smeh). Ako mogu ja da napunim dvorane u Poljskoj, a Milica je već to radila u Rusiji, Litvaniji, Francuskoj... valjda nas dve zajedno možemo to da uradimo i u Srbiji. To mi je najveća želja. Zato nisam skromna. Ali, naravno, pre svega svi mi želimo da budemo zdravi. I da nađemo ljubav.
– Bože, pa ona samo priča o ljubavi! Ima li dobrovoljaca? – upitala se uz osmeh Milica.
SRBIJA NAS JE ŽELELA, CRNA GORA NE
Iako rođene Novljanke, sestre Dabović nisu imale dilemu kada je trebalo da odluče za koju državu će igrati – Srbiju ili Crnu Goru.
– Iskreno, Crnu Goru i Srbiju doživljavam kao istu zemlju, meni je to isti narod i podjednako ih volim – počela je „diplomatski“ Ana Dabović. – U trenutku kada je trebalo da se odlučimo, Srbija je bila mnogo bolja u košarci. I to je bio prvi razlog zašto smo se opredelile. Želimo da jednog dana odemo i na Olimpijadu.

Najmlađa Dabovićeva je nastavila:
– Crna Gora u to vreme nije imala šansi, čekale su je razne kvalifikacije, trebalo je da prođu tri godine do prvog Evropskog prvenstva. One su sada u Poljskoj ostvarile sjajan rezultat i svaka im čast. Ali, i dalje mislim da tu nema perspektive. Drugo, Srbija se više potrudila oko nas. Ko nas želi, mi njega želimo još više.
ANONIMNA PISMA I BUKETI CVEĆA
Osim što su odlične košarkašice, sestre Dabović i atraktivnim izgledom privlače pažnju. Ne skidajući osmeh sa lica, Milica nam je ispričala anegdotu iz kvalifikacija za EP, kada je Ana sa reprezentacijom igrala utakmice, a ona bila redovna u prvim redovima dvorane u Rumi.
– Tada smo, pa bar sa deset strana, dobile pismo, otprilike sledeće sadržine: „Ja sam stariji muškarac, zaljubljen sam ludo u tebe Ana. Ali, Ana ako ti nećeš da mi budeš žena, onda ću se zaljubiti u tebe Milice i želim da mi ti budeš žena. Jer vas dve ste zaista ostvarenje svih snova.“
I...
– Niiismoo odgovorile. Uplašile smo se – u glas su odgovorile Dabovićeve.
Istovremeno, na jednoj od utakmica u Rumi Milica je dobila cveće:
– E, to je druga priča.
– Meni dolaze anonimna pisma, a ona dobija poklone – razočarano je konstatovala Ana.
– Oduševio me taj gest. Cveće je stiglo „preko bare“, od jednog mog dobrog prijatelja – ostala je zagonetna Milica. – Izgleda da ostavljamo dobar utisak na okolinu, ljudi vole našu energiju, to što smo uvek nasmejane. Uvek te neko iznenadi i uvek ima džentlmena.

Nastavak na Sportski Žurnal...