Izvor: RTS, 17.Jun.2014, 09:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sećanje na užas u Limi
Pre tačno pola veka dogodila se najveća fudbalska tragedija kada je na utakmici između Perua i Argentine nastradalo 328 navijača. I dalje nije utvrđeno da li je za tragediju takvih razmera kriva policija koja je prekomerno upotrebila silu i ispaljivala suzavac na tribine, ili besni navijači nezadovoljni suđenjem urugvajskog sudije.
Ajbroks, Hejsel, Hilsboro, Lužnjiki spadaju u neke od najvećih tragedija u istoriji fudbala, kada su na stadionima poginule desetine navijača. >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << Ipak, za najveću tragediju smatra se ona koja se dogodila pre tačno pola veka u prestonici Perua, Limi, kada je na utakmici između Perua i Argentine poginulo više od 300 ljudi.
Tragedija se dogodila 24. maja 1964. godine tokom utakmice kvalifikacija za Olimpijske igre u Tokiju između Perua i Argentine. Peru je igrao na svom Nacionalnom stadionu koji je mogao da primi 53.000 gledalaca. Procenjuje se da je tog dana na tribinama bilo nešto više od 47.000 navijača.
Peruu je bio dovoljan nerešen rezultat protiv Argentine da bi osigurali odlazak na Olimpijske igre, odnosno izbegli reprezentaciju Brazila koja je bila aktuelni svetski šampion i koja bi u poslednjem kolu na svom terenu čekala Peruance.
Međutim na terenu nije išlo po planu. Argentinci su vodili sa 1:0 i činilo se da će Peruanci plasman na veliko takmičenje morati da traže u poslednjem kolu protiv „karioka".
Onda nekoliko minuta pred kraj meča, Kilo Lobaton blokira udarac jednog argentinskog defanzivca, lopta se odbija i pogađa gol Argentine. Erupciju oduševljenja na stadionu prekinuo je urugvajski sudija Anhel Eduardo Pazos koji je gol poništio zbog navodnog faula. To je bio okidač za nerede koji su kasnije dovele do najveće tragedije u istoriji fudbala.
Sa svih tribina stadiona navijači su počeli da na teren ubacuju razne predmete, ali situacija se pogoršala kada su dvojica navijača uletela na teren. Kako se priseća jedan od očevidaca, prvi navijač bio je poznat pod nadimkom Bomba i radio je kao izbacivač. On je pokušao da udari urugvajskog sudiju, ali ga je policija brzo savladala. Drugi navijač bio je Edilberto Kuenka, njega je policija takođe brzo savladala i počela brutalno da ga tuče.
Videvši kako policija brutalno postupa sa uhapšenim navijačem, bes je kulminirao i na tribinama. Navijači su uspeli da razbiju betonske delove tribina i da komadima betona gađaju policiju, dok su mnogi drugi navijači pokušavali da preskoče ogradu i ulete na teren.
Policija je odgovorila tako što je ispalila oko 20 patrona suzavca samo na severnoj tribini gde su se nalazili najagresivniji navijači, dok je suzavac ispaljen i po ostalim tribinama stadiona.
Navijači su u pokušaju da pobegnu od suzavca pojurili u tunel ispod tribine koji je vodio ka izlazu, međutim kapije na stadionu su bile zatvorene. Masa koja je pritiskala sa tribina nije ni bila svesna da se stotine ljudi nalazi zarobljeno u hodniku i da ne mogu da izađu napolje.
U tim trenucima najveći broj ljudi je i izgubio život, nagnječen u masi u hodniku ka izlazu iz stadiona. Prema kasnijim izveštajima navedeno je da je najveći broj ljudi preminuo usled unutrašnjeg krvarenja i gušenja. Prema zvaničnim podacima na stadionu je život izgubilo 328 ljudi po čemu će tragedija u Limi ostati upamćena kao najveća u fudbalu, dok je više od 500 ljudi teže i lakše povređeno.
Broj žrtava i povređenih bi bio još veći, ali su navijači koji su ranije napustili stadion uspeli da otvore kapije i najverovatnije spasu mnoge.
Ipak, priča se tu ne završava. Besni navijači uspeli su da izađu na ulicu kada su ogorčeni onim što se desilo, počeli da se tuku sa policijom. Na ulicama Lime besneo je pravi rat. Navijači koji su uspeli da pobegnu počeli su da pale privatna vozila oko stadiona. Kada je policiji stiglo pojačanje neredi su se prelivali u druge delove grada. Navodi se da su osim vozila paljenje i kuće, pa čak i fabrika kompanije „Gudijer" gde je požar jedva ugašen.
Puna tri sata trajali su žestoki neredi na ulicama Lime. Nakon toga bolnice su bile preplavljene povređenim građanima, dok je ispred zdravstvenih ustanova hiljade najbližih rođaka i prijatelja čekalo da vidi da li su njihovi najmiliji živi. Samo je u bolnici Seguro del Obrero pristiglo 140 tela navijača koji su poginuli na stadionu.
U noći užasa u peruanskoj prestonici, lopovi su iskoristili šansu i ukrali su više od 100 vozila, dok je najmanje 21 zatvorenik, od kojih su mnogi smatrani ekstremno opasni, pobegao iz zatvora u Limi.
U neredima na ulicama Lime policija je upotrebila i vatreno oružje. Pretpostavlja se da je veliki broj ljudi izrešetan tokom nereda, ali tako nešto nikada nije dokazano. Prema rečima očevidaca veliki broj ljudi umirao je na ulicama Lime od posledica ranjavanja. Najmanje dvoje ljudi preminulo je u bolnici u Limi od posledica ranjavanja, što su potvrdili i doktori koji tamo rade.
Sudija koji je istraživao čitavu tragediju na stadionu, Benjamin Kastaneda nikada nije našao dokaze da je tokom nereda na ulicama Lime policija pucala na izgrednike. U jednom intervjuu koji je Kastaneda dao kasnije rekao da je, čim je čuo da je dvoje ljudi upucano, otišao u bolnicu, ali su mu doktori rekli da su tela preminulih već odnesena iz mrtvačnice.
Navodno je nekoliko nedelja nakon tragedije kod Kastanjede došao jedan stariji čovek da ga pita za svoje sinove koji su krenuli na fudbalsku utakmicu, a čija tela nisu nađena među onima koji su poginuli na stadionu. Sve je upućivalo da policija zataškava ono što se zaista događalo na ulici.
Pojedini novinari koji su istgraživali tragediju smatraju da i pored izuzetnog nasilja, neredi na ulicama Lime nisu bili prosto tuča huligana i policije. Iako su u neredima učestvovale mahom mlađe osobe, povod za takvu reakciju bila je brutalna reakcija policije koja je u smirivanju upotrebljavala prekomernu silu.
Za količinu nasilja van stadiona tražili su se i dublji koreni. Smatra se da je čitava tragedija bila samo još jedno odmeravanje snaga države i naroda. Peru je šezdesetih godina prošlog veka, kao i sve države Južne Amerike, prolazio kroz turbulentan politički period. Popularnost Fidela Kastra i marksističkih ideja bili su očigledna kod naroda koji je želeo socijalnu pravdu. Sa druge strane država je demonstrirala silu sprečavajući svaku pomisao da se dogodi neka vrsta ekstremnog političkog zaokreta. Ulica je bila mesto gde su se često sukobljavali narod i država.
Na taj način se objašnjava i upotreba ogromne količine suzavca od strane policije, kao i brutalnost koju su iskazali na ulici.
Mnogi detalji strašne tragedije nikada nisu do kraja rasvetljeni. Površna istraga sudije Benjamina Kastanjede dovela je do samo jednog, odnosno dvoje krivaca. Najveća odgvornost za tragediju svaljena je na komandanta policije Horhe Azambuja koji je naredio da se suzavac ispali u publiku na stadionu. On je osuđen na zatvorsku kaznu od 30 meseci.
Drugi krivac bio je sam sudija Benjamin Kastanje koji je istraživao nesreću. On je kažnjen jer je izveštaj predao sa šest meseci zakašnjenja i zbog prekršenog obećanja da će lično prisustvovali na svih 328 autopsija nesrećnika koji su poginuli na stadionu. Njegov konačni izveštaj je odbačen. Ovo ne treba da čudi jer je Kastaneda u svom izveštaju navodno optužio ministra unutrašnjih poslova Perua i policiju da su namerno isprovocirali incident, kao i da nisu saopštili imena svih poginulih.
Kako su godine odmicale i sećanje na tragediju je bledelo. Pola veka kasnije, ljudi se ponovo prisećaju tragedije. U maju ove godine peruanski kongresmen Alberto Beingolea tražio je da se minutom ćutanja oda počast žrtvama tragedije. On je priznao da je dosta stvari vezanih za nesreću ostalo pod velom tajne i nije isključio mogućnost da su neredi izazvani ili od strane vlade, ili revolucionara. Takođe, veruje da je najmanje dvoje ljudi nastradalo od posledica ranjavanja, iako tako nešto nikada nije potvrđeno.
Reakcija nakon tragedije bila je ta da se kapacitet stadiona odmah smanji sa 53.000 na 42.000 mesta. Tek je 2007. godine, nakon novog renoviranja, kapacitet ponovo povećan, ali ovog puta na 47.000 mesta.
Tragedijom u Limi i dalje se bave mnogi peruanski istoričari sporta, sociolozi, novinari.
