Izvor: MozzartSport.com, 23.Jun.2015, 10:21   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Šansa, šansa, šansa… Sad samo da damo gol

Kažu „ima nade”, ali za uspeh srpskog fudbala potrebno je napraviti – sistem

Nije sad ili ko zna kad. Sad je. I više nikad. Jer ako ne uspemo sad, nećemo nikad.

A da bismo nekad uradili ono što nismo nikad, potrebno je da se osvestimo sad. I da napravimo sistem, da za tri, sedam ili 11 godina opet čujemo TV komentatora dok „guta“mikrofon:

„Srbija je prvak sveta!“

Samo, u seniorskoj konkurenciji.

Do tada će uspeh >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << Veljka Paunovića i njegovih Orlića biti izolovani incident – jašta, voleli bismo da ih je više – u očajnom i, ruku na srce, često odvratnom srpskom fudbalu u kome nema ni reda, ni poštovanja, ni normi, ni zakona, a kamoli poštenja. Ima samo talenta koji će da nadolazi kao navijačka reka koja se u ponedeljak slila ispred Skupštine grada da pozdravi šampione planete i podseti i njih i nas na floskulu o pravilima i izuzecima.

Žurka za pamćenje, preko 50.000 navijača pozdravilo svetske šampione

A pravilo je da niko otkako se raspala SFRJ nije svoju povremeno blistavu sadašnjost pretvorio u blistaviju budućnost.

Nije to uradila ni Crvena zvezda koja se 1991. popela na krov Evrope i onda survala u podrum sopstvene kuće, nagomilavši na stepenicama dug od nekoliko desetina miliona evra i toliko patnje da pojedini navijači sad zaziru od tamo nekog Kairata, tima koji bi, da je na Marakani bilo malo visprenosti i malo više gledanja grupnog, a nikako ličnog interesa, danas predstavljao samo rivala na pripremama protiv koga se ubedljivom pobedom „bilduje“ samopouzdanje pred okršaje u grupnoj fazi Lige šampiona.

Nisu se ni u Humskoj 1 setili da svoje najveće uspehe u poslednje dve decenije naplate jačanjem kluba na svim nivoima do projektivanog stalnog učesnika Lige šampiona. Još je gore po Partizan što je, za razliku od Zvezde, šanse prokockao čak tri puta. Toliko da će, ukaže li mu se još jedna ovog leta, biti u prilici da od eventualnog plasman u elitu „zakrpi“ samo polovinu rupe u kasi iz koje je, kao mađioničarskim trikovima, nestajao novac dok su u inostranstvo odlazili fudbaleri koje je Uprava ponekad nogom gurala na izlazna vrata. A u foteljama ostajali ljudi kojima je bilo važnije da trenere koji su im doneli i slavu i novac plasmanom u Ligu šampiona sapliću na svakom koraku, a onom koji je postao prvi – i za sad jedini – koji je dočekao proleće u Evropi do te mere osakate tim da odlučujuće mečeve igra bez „krštenog“ napadača (!?).

I kao što Zvezda nije iskoristila Bari, a kasnije dve vezane duple krune i poslednju veliku generaciju stasalu na Marakani (Janković, Basta, Žigić, Pantelić…), da se okrepi i uspravi na noge, kao što Partizan nije valorizovao Njukasl, Brisel i čudesni šut Mireta Radovića u Dnjepru, niti šest uzastopnih titula prvaka da ojača i ne dozvoli da mu fudbaleri štrajkuju, tako su i seniorska reprezentacija i Savez (FS Jugoslavije, pa FS Srbije i Crne Gore, do FSS) sami sebe sputavali po principu jedan korak napred, dva nazad. A imali su možda čak izglednije šanse od klubova. Zasigurno, češće. No, svađali su se...

Još od 1998. nismo imali selektora koji će suzbiti ego igrača i sprečiti ih da ne igra svak za sebe pomalo, a za reprezentaciju najmanje, preko 2000. kad se pred četvrtfinalni duel sa Holandijom jedan štoper, priča se, pred izkazak iz tunela (ej, dva minuta pre početka utakmice) okrenuo ka saigračima i rekao: „Dobro, momci, da se dogovorimo ko koga čuva“, preko 2006. kad je Savez bio nemoćan da zaštiti selektora koji je smatrao da će mu sin pomoći da mu tim bude bolji,  do 2010. kad je isti taj Savez osetio da je moćniji od selektora i smenio ga uplašivši se da ovaj mogao da insistira na uvođenju reda.

Bože, kakvog li svetogrđa.

Ovako, dozvolili smo da Džajić, Piksi, Den Tana i Lukić na Marakani naprave krater od dugova i tek po koju generaciju pristojnih fudbalera, dozvolili smo da Zečević i Bjeković ne urade ništa više od sportskih rezultata, a Popović (ne ovaj, nego onaj) i Đurić samo troše tuđe, dozvolili da se Đora igra selektora (dva puta – setite se samo da sa Lazarom, Džigijem, Mitrom i ostalima nije uspeo da bude ni treći u konkurenciji četiri ekipe na svom terenu i ode na Mundijalito), da kod Mihe ne igra najbolji, dozvolili smo Terzi i Toletu da postavljaju i smenjuju kako im se prohte, a da im Stručni odbor služi kao glasačka mašina i da nikog ko je pravio uspehe sa mladom reprezentacijom ne sačuvaju, čak ni Drulovića koji je bio prvak Evrope pre samo dva leta sa omaldincima.

Orlići: San nam se ostvario! Ovo niko nije mogao da očekuje

I da niko nikom ne polaže račune. Tako pogubljeni, dozvolili smo sebi da verujemo u ono što je na transparentu od ponedeljka veče neko pametan ili naivan napisao:

„Ima nade.“

Pod uslovom da uvedemo red. Da Fudbalski savez Srbije danas – da, danas, jer sutra je kasno – sazove taj Odbor za hitna pitanja (za kog đavola postoji ako ovo nije pitanje koje mora da se reši urgentno?) i Veljka Paunovića postavi za predavača, a svim reprezentativnim selekcijama i klupskim operativcima naredi:

„Igrajte ovako!“

Znate li za koju platu radi Paunović i koliko mu nudi Hetafe?

U taj smo se fudbal zaljubili, takav fudbal želimo da gledamo, to je fudbal koji nije isključiv: nije samo  Bajernov dosadni posed lopte, ni Realovo (samo)isticanje zvezda, ni Atletikove grubosti, ni Čelsijev autobus... To je fudbal u kome ima i stila i čelične discipline, i lepote i ratničkog duha, i emocija i arbajta. I u kome na kraju uvek sledi fijesta. Kao što su Belgijanci pre tri decenije usvojili pravilo da svaki njihov tim u prva dva ranga takmičenja MORA da igra u formaciji 4-3-3 (sve u nameri da na utakmicama pada više golova, kako bi se publika vratila na stadione), tako i mi sada MORAMO da iskoristimo ovu priliku (previše smo ih propustili) i lansiramo Srbiju u evropsku orbitu.

Da uvedemo sistem i red, poštovanje i poštenje, obaveze i odnose, na osnovu kojih će svaki klub i svaka reprezentativna selekcija, od pretpetlića Zlatara iz Šaponjićeve Nove Varoši do seniorskog tima Ilićevog Spartaka, igra kao Paunovićeva ekipa. Niko ništa da ne dodaje ili slučajno izmišlja, samo da prepisuje. Isto i u reprezentaciji. Kad to uradimo neće biti važno ni da li je selektor Miha ili Paun, da li je bek Kolarov ili Anotnov, a špic Mitar ili Staniša.

Tad ćemo znati da je to – to. I da ćemo uspeti. Nekad. Kao Barselona.

(FOTO: MN Press, Star sport)

Nastavak na MozzartSport.com...