Izvor: RTS, 25.Jul.2011, 14:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šangaj, nešto ipak nedostaje
Prvi susret sa najmnogoljudnijim gradom na svetu ne može da ne ostavi snažan utisak. Svi deluju ljubazno i srdačno, a opet, u Šangaju, gradu izobilja, postoji ponešto što nedostaje. Bar na drugi pogled.
Aerodrom je moderan i uređen bez, tipično za ovaj deo sveta, orijentalnih detalja. Kada bi na njemu radili Evropljani ličio bi na bilo koji drugi sa Starog kontinenta. Čak bi delovao savremenije od većine. Kada izađete iz aerodromske zgrade, dočeka vas talas vrelog vazduha, >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << kao da je neko uključio ogromni fen. Vlaga je teško podnošljiva, u proseku za ovo doba godine 82 odsto. U nedelju je bila čak 93 odsto na 27 stepeni.
Naravno, sve je klimatizovano, a u želji da putnike rashlade taksisti upere rashladne uređaje pravo u lice suvozača. Ništa, sedeti pozadi. Za sedam i po kilometara vožnje plaća se oko 350 dinara. (I da... Uvek izdaju fiskalni račun: I ne, ne napadaju putnike na aerodromu..).
Do grada se može stići na nekoliko načina, ali je ubedljivo najimpresivniji brzi voz Maglev koji 30 kilometara od Šangaj Pudong aerodrome do centra prelazi za osam minuta. Brzina: veća od 400 kilometara na čas.
Zvuči neverovatno, ali je istinito: predgrađe Šangaja deluje uređenije i urbanije od prilaska Milanu ili Londonu, na primer. Zgrade su visoke bar 20 spratova, a Beograđanka bi ovde izgledala kao dete predškolskog uzrasta koje je zalutalo na košarkaški teren. I sve su građene u prethodnih 30 godina.
Neuobičajeno za jedan grad ove veličine, procene su da u tom osnovnom prstenu ima 17 miliona stanovnika, a sa širom okolinom 22 miliona. Saobraćajne gužve nisu tako velike i česte.
Vozni park je moderniji nego u većini evropskih metropola - azijske kompanije, "Bjuik" i "Mercedes" i "Folksvagen". I jedan lepi, beli "rendž rover".
Pored svih tih utisaka posebno je upečatljivo da je grad izuzetno, ali izuzetno čist. Svaka javna površina - mala zelena vozačka ostrva, trotoari, ulazi u garažu, veliki parkovi - sve je uređeno. Osećaj dovršenog grada.
Kinezi su izuzetno ljubazni. Nevolja je što mali broj njih zna engleski ili bilo koji drugi jezik. Pogotovo ako doslovno ne sledite striktna pravila.
Jedna italijanska novinarka je bliskost sa plivačkom reprezentacijom svoje zemlje koristila da se vozi sa njima od hotela koji dele do sportskog kompleksa (koji je posebna priča).
Šta se desilo...Kaže gospođa vozaču: "Ja ću ovde da siđem." Otvori on vrata na ulasku u kompleks, a policajac, koji je slučajno stajao pored vrata, najednom se zajapuri i mlatarajući rukama uz nerazgovetan piskutav glas pokazuje joj da je teško zgrešila. On ne zna engleski, ona hoće da prođe. Čovek i dalje brzo i temperamentno govori i postavlja se ispred nje, dok ona pokušava da ga zaobiđe pričajući engleski sa jakim italijanskim akcentom. Dolazi policajka, engleski jako dobar, o čemu se radi. Italijanska novinarka, nervozna i pomalo gruba, pristaje na sve samo da prođe. Ne može. Daje broj telefona, akreditaciju... Ne može. Čak je rukama zaustavljaju. Dvadeset minuta kasnije, tu se stvorilo još dvoje ljudi sa voki-tokijem, dva policajca i još jedna osoba iz italijanske plivačke ekipe.
U toj svojoj doslednosti Kinezi su istrajni i kada je reč o internetu. Čovek sa najviše zlatnih medalja na jednim Olimpijskim igrama (mada ona protiv Čavića...eee...), Majkl Felps, veselio se što može da koristi Tviter prvih dana. Ne znam kako mu je to uspelo, ali Fejsbuk, Tviter, blogovi i Jutjub - sve je to zabranjeno u Kini koja smatra da je korišćenje društvenih mreža i blogova opasnost po zemlju.
Osim toga, internet veze nisu na nivou razvijenog Šangaja, i organizacije šampionata. Daleko su ispod toga. Šteta što tako male stvari mogu da utiču na jedan tako veliki i impozantan događaj.
