Izvor: Sportski Žurnal, 16.Jan.2011, 12:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ŠVEDSKI STO: Pismo jedne izbeglice
Piše: Marija Stojanović
I nije tako loše krenuo dan, ali je mogao mnogo gadno da se završi. Srećom, na kraju je sve ispalo dobro, dva boda su u džepu, a za analizu utakmice je bilo vremena. Slobodan dan su reprezentativci proveli radno, gledali su snimak meča sa Alžirom i pokušavali da isprave nedostatke.
Htela sam da napišem >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << koju reč o Švedskoj, Malmeu, gradu u kom se nalazim i gde ću boraviti do kraja januara, ali još uvek ne mogu. Ne, nije da mi se ne sviđa grad. Deluje prilično lepo, bar ono što sam uspela da vidim iz autobusa, jer drugačije i ne mogu.
Hostel u kome sam smeštena je blizu centra, levo odatle je hala, nekih sedam, osam stanica, a desno hotel gde su igrači, šest stanica autobusom broj 2, a onda presedanje na 3. Verovatno to ne deluje tako strašno, ali ni Malme nije mali grad, dosta se izgradio, pa mi je za ovo putešestvije potrebno nekih 20–ak minuta.
Ujutru poranim, oko 8 sam već na nogama, odlazim do igrača u hotel, imam pola sata da završim posao, a onda juriš u dvoranu, pres centar dobro radi, internet je brz, pa je odatle najzgodnije da se pošalje. Koliko materijala i priča ima, ne mogu pre pet, šest da izađem iz hale.
A onda jurnjava do hostela na presvlačenje, pa ponovo u halu na utakmicu. E, sad možda bi bilo lakše da se prvi meč igrao u Malmeu, ali ne lezi vraže, morala sam da se uputim u Lund, nekih 25 kilometara od mesta u kom smo smešteni.
Tu je odigrana prva utakmica, završila se dobro po nas, a onda je usledila konferencija za štampu, pa ponovo ulazak u pres centar i rad do jedan sat ujutru.
Kad sam pomislila da je sve gotovo, da se dan završio, usledili su novi problemi. Trebalo je pronaći neki voz za Malme, a noću idu na svakih sat vremena, pa mi se pred očima smračilo kad sam shvatila da ću čekati na stanici do 2 ujutru! Nema veze, zapaliću cigaretu, pošto samo napolju i mogu, jer su Šveđani po tom pitanju rigorozni.
Pokušavam ja tako nekoliko puta, ali ledeni vetar duva i ne uspeva mi nikako. Da sve bude još zabavnije nekoliko trenutaka kasnije se nebo otvorilo i počela je da pada neverovatno ledena kiša. Temperatura je ispod nule, pa sam imala utisak da se kapi u vazduhu lede i da padaju u vidu ledenih kockica s neba.
Da preskočim dalje prepričavanje, stigao je i taj čuveni voz i ja u Malme. Opet nisam imala sreće, nije bilo prevoza od glavne stanice do hostela, te sam se uputila junački pešaka. Doduše nisam ni imala nekog izbora. Mislim da sam sebi delovala kao ludak na ulici, a dok ovo pišem imam utisak da zvučim kao onaj lik na čuvenom klipu „Pismo jedne izbeglice“...
I slična priča traje četiri dana, koliko sam ovde, pa vam je valjda sad jasnije zašto još uvek ne znam ništa o gradu, ni kako izgleda, ni šta nudi. Za sad su mi dvorana, autobusi i hoteli jedino pred očima.
Nastavak na Sportski Žurnal...
