Izvor: Sportski Žurnal, 29.Jan.2011, 12:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ŠVEDSKI STO: Avantura u Kristijanstadu

Piše: Marija Stojanović
Ako mi neko nekada pomene Kristijanstad zadaviću ga! Po svemu ružnom ću pamtiti ovo mesto na jugu Švedske i zato stvarno ne želim nikad ni da vidim, ni da čujem za ovaj grad.

Poslednji meč na Šampionatu, Orlovi su igrali sa Norveškom u Kristijanstadu, krenula sam ranije, da prošetam >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << malo, vidim i to mesto, upoznam novi grad u Švedskoj i polako se uputim ka dvorani. Naravno, prvo da otkrijem  gde se nalazi, pa kako da stignem do nje i onda da se stacioniram.
Sela sam u voz oko 15 časova, kažu nije to baš blizu, pa da ne rizikujem, šta ako voz kasni. Naravno, u tom trenutku sam zaboravila na činjenicu da prevoz u Švedskoj ne kasni, a i ako se to desi, ne može da bude duže od pet minuta. Krenem tako i umesto u brzi voz, koji staje na tri stanice, ja sam ušla u onaj što bi ga u Beogradu zvali popi*ulja, jer staje na svakoj banderi! Jasno mi je bilo da će ovo putovanje potrajati, pa sam se odlučila da razgledam okolinu, ali džaba, voz ide kroz šume, industrijskom zonom, pa nema šta ni da se vidi....


Posle dva sata vožnje stigla sam u Kristijanstad, a tamo -12!!! Kao da sam u drugoj državi, smrzla sam se kao nikad, a ne znam da li bi trebalo da idem levo ili desno i odlučim se za pravo, na svu sreću. Posle nekih sto metara vidim Orlove, hotel im je odmah pored, te uletim pitam „naše“ gde je hala, objasne mi to lepo i &ajde sad u dvoranu, pošto od šetnje nema ništa. Naravno, ko bi normalan šetao na toj zimoći.
Posle petnaest minuta stižem u pres centar, malo odmorim, odgledam utakmicu Nemačka – Argentina i spremam se polako za našu. Bolje da nisam, jer sam sve živce izgubila gledajući kako dobijen meč pretvaraju u poraz. Iznervirali su me kao nikada, jer koliko god bili „ludi“ nisam očekivala da su baš toliko „nenormalni“.
Izgubiše oni utakmicu, osvojiše deseto mesto, a ja kroz celu dvoranu brzo trčim u miks zonu, pa na konferenciju. Čekala sam dvadeset minuta da se neko pojavi, ali džabe, nigde nikog, a onda prilazi neku uglađeni Šveđanin i pita me koga od igrača želim da dovede u miks zonu. Pomislila sam zar ne treba svi da budu tu, ali on me ubedi da treba da biram. Odaberem nekoliko naših, završim posao i čekam Vukovića, misleći da će konferencija da počne. Kad organizator kaže da je nema, jer nema dovoljno novinara. E, onda mi je prekipelo, pa sam počela da se svađam, jer ne mogu da verujem da smo providni jer bilo je pet novinara.
Izvikala sam se tako na mučenog i preplašenog plavušana Šveđanina, da sam sav bes na njemu iskalila. Ako. Bilo mi je lakše i to je bitno. Kucam brzo, najbrže što mogu, samo da pošaljem izveštaj, jer znam da me čeka pakao do hostela i poslednji voz koji ide u 23.45. Čim sam poslala tekstove, uzela sam torbu i trčala do stanice, samo da ne zakasnim i ne noćim na železničkoj. Srećom, na vreme sam stigla, došla u hostel oko dva ujutru i zahvalila se Bogu što sam još samo tri dana u Švedskoj i što više neću menjati gradove, jer mi očigledno to ne ide od ruke.

Nastavak na Sportski Žurnal...