Izvor: Kurir, 27.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SRBENDE IZ RUSIJE
Jegor Krasavin i Aleksandar Čurkin iz ljubavi prema Srbiji nekoliko puta prelazili na hiljade kilometara kako bi navijali za „orlove“
Ruski mladići Jegor Krasavin i Aleksandar Čurkin fanatični su navijači fudbalske reprezentacije Srbije, a zbog ljubavi prema našoj zemlji često prevale na hiljade kilometara da bi pružili podršku „orlovima“! Tako je bilo i protekle sedmice, kada su dvojica Rusa posle višednevnog potucanja po gudurama Kavkaza, problema s policijom >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << i carinicima, zdušno bodrili „pravoslavnu braću“ u Jermeniji i Azerbejdžanu.
- Mi smo braća! Pravoslavna braća! Postoje ljudi koji bi bili srećni da imaju jednu zemlju, a ja ih imam dve - kaže Jegor ljubeći krst, a Aleksandar dodaje:
- Rusi imaju samo Srbe, a Srbi samo Ruse. Mi smo jedno. Moramo da se držimo zajedno. Volim vašu zemlju isto koliko i Rusiju i ići ću na utakmice srpske reprezentacije dokle god budem imao snage.
Prošle srede Rusija je u Moskvi igrala odlučujuću kvalifikacionu utakmicu protiv Engleske. Međutim, ni važnost tog meča nije sprečila dvojicu Rusa da krenu put Kavkaza kako bi grlom i dlanovima pomogli Klementeovim pulenima.
- Nije nam žao što nismo ostali u Moskvi. Tamo je bio pun stadion naših navijača, a Srbija je ovde bila sama. Bili smo potrebniji „orlovima“, a i sreli smo se sa ljudima za koje bismo dali život - priča Jegor, navijač moskovskog CSKA, i nastavlja:
- Naše putovanje je trajalo više od deset dana. Putovali smo autobusom, vozom, autostopom. Imali smo mnogo problema, a Azeri čak nisu hteli da nas puste u zemlju, jer smo prethodno bili u Jermeniji. Nabedili su nas da smo špijuni i nameravali da nas uhapse. Morali smo da ih podmitimo sa poslednjih 100 dolara koje smo imali, pa su nam progledali kroz prste.
Njegov saborac Aleksandar, pristalica Zenita, tokom svoje navijačke karijere u nekoliko navrata je sa tribina stadiona širom Evrope navijao za „orlove“, ali i za srpske klubove.
- Srbiju sam pratio u Poljskoj, Litvaniji, Bosni i Makedoniji, Partizan u Dnjepropetrovsku, a Zvezdu u Kijevu. Sigurno je bilo još toga, ali ne mogu da setim. Ma, išao bih na svako gostovanje da ne postoji problem sa vizama za Evropsku uniju - kaže Aleksandar.
Ipak, obojica se slažu da im je najbolji „provod“ bio kada je Rusija gostovala u Zagrebu i Skoplju. Iako sebe ne smatraju huliganima, Jegor i Aleksandar kažu da je pored podrške svojoj reprezentaciji, razlog njihovog odlaska u Makedoniju i Hrvatsku bio i taj da „srpske neprijatelje“ nauče pameti.
- U Skoplju smo se tukli sa Albancima. Tačnije, isprebijali smo ih na desetine. Oni su najveći neprijatelji srpskog naroda i zbog toga moraju da ispaštaju. U Zagrebu smo imali nekoliko sitnih obračuna, u kojima su Hrvati zahvaljujući policiji prošli nekažnjeno. Kada su došli u Moskvu, spremili smo im doček za pamćenje. Ceo stadion je naopačke okrenuo rusku zastavu i 50.000 ljudi je grmelo „Srbija, Srbija“. Bili su uplašeni kao zečevi.[ antrfile ]
SVAKA ČAST „OFKOVCIMA“
Navijači Zenita su posebno bliski s pristalicama OFK Beograda, dok su Grobari veliki prijatelji sa moskovskim „armejcima“ iz CSKA, a Delije sa „spartakovcima“. Aleksandar posebno pamti utakmicu u Skoplju, kada je desetak navijača OFK Beograda bilo rame uz rame sa fanovima iz Sankt Peterburga.
- Sjajni momci! Bili su sa nama u Skoplju i zajedno smo navijali za Rusiju. Makedonska policija je u nekoliko navrata bila veoma gruba. Međutim, Beograđani se nijednog trenutka nisu odvajali od nas, sve vreme smo se držali zajedno i preživljavali policijsku torturu - kaže Rus.
Pravoslavno finale
Jegor i Aleksandar kažu da bi najviše na svetu voleli da se u finalu predstojećeg Evropskog prvenstva u Austriji i Švajcarskoj sastanu Srbija i Rusija. Oni tvrde da ne bi bili nesrećni ako bi „orlovi“ pobedili Rusiju i postali šampioni Evrope.
- Finale između Srbije i Rusije je naš najveći san. Normalno da bismo navijali za svoju zemlju, ali kunem se da ne bismo bili nesrećni ni da Srbija postane šampion Evrope. Ma, daj samo da mi zaigramo to finale, a ko će da pobedi i nije toliko važno. Dogovorićemo se već nekako.
