Izvor: Politika, 19.Sep.2011, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruka za zlato
Što su naši odbojkaši doneli evropsku krunu iz Beča mnogo je zaslužnih, ali na njoj će posebno mesto imati žig Miloša Terzića
Dešavalo se to ranije – pojavi se neznani delija i načini čuda po belome svetu. Preskoči tri konja viteza i na njima tri plamena mača, pa pogodi kroz prsten jabuku, onda stane na beleg zmaju i pobedi ga...
Da, beše to nekad u Leđanu gradu latinskome kad je Miloš Vojinović pobeđivao na takmičenjima da bi srpski car Stjepane >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izveo nevestu i izneo živu glavu. A prekjuče, u carskom gradu Vijeni, pred jednim drugim Milošem – Terzićem – ulog su bili evropska odbojkaška kruna i slava Srbije.
Nije on krenuo da bude u prvim redovima, nego da se tu nađe – zlu ne trebalo. I dođe vreme da izađe na bojno polje. I to sam protiv šestorice – on na servisu, a s one strane mreže pola tuceta Italijana. Sve profesionalci, koji su prošli i sito i rešeto. A on – naš, domaći. Tu, iz Crvene zvezde. Pravog boja gotovo da video nije.
U finalu Evropskog prvenstva prvo nas Italijani oboriše, pa onda mi njih. Kad je treći set došao do belog usijanja (24:23 za nas) poveri selektor Kolaković terziji da sareže sudbinu.
A onda – bože mili, čuda velikoga: udari lopta u mrežu, pa nit tamo, nit ovamo, neg` se šeće po sajli!? Da l` je iko ko je to gledao tad trepnuo ili disao?
– Vodili smo s jedan razlike i rešio sam da rizikujem. Ako ne uspem biće izjednačenje i borba se nastavlja. A ako uspem...
I morao je da uspe. Njegova želja je bila toliko silna da je prosto naterala loptu da padne tamo gde treba.
Tako smo poveli s 2:1. Od evropskog prestola nas je delio samo još jedan set.
Terzić otišao na klupu, a njegovi saigrači su se ponovo uhvatili ukoštac s Italijanima. I, kako je krenulo, mogli su da se nose s njima letnji dan do podne (25:24).
A onda je Kolaković ponovo bacio u vatru Terzića. U njegovim rukama nije bila lopta, nego san koji ova reprezentacija nije smela da dosanja do kraja koliko je bio lep, ono o čemu je maštao dok je godinama lio znoj trenirajući odbojku umesto da ide u provode.
Sa servis-linije nije poletelo đule. Od njega bi se Italijani verovatno i odbranili. Navikli su na takve projektile.
Nije krvnički udario loptu. Više ju je pomilovao, onako kao kad se ispraća neko ko je prirastao za srce, neko u koga se polažu sve nade.
I kao da ju je u dvorani, u kojoj nema ni daška promaje, zahvatio neki vetar i poneo je visoko, a onda, kada je italijanski igrač procenio da će ona završiti negde daleko u gledalištu, spustio iza njegovih leđa.
Bilo je to toliko neočekivano da u prvom trenutku niko nije verovao svojim očima – lopta je pala u polje!
Slučajno ili se to vežbalo?
– Pa, vežbalo se... – reče najnoviji Miloš koji je osvetlao obraz Srbiji.
Ivan Cvetković
objavljeno: 20.09.2011.
