Izvor: Sportski Žurnal, 06.Jan.2011, 09:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Rođen na Božić – Stefan Babović

To se ne može tumačiti drugačije nego kao Božiji znak. Bilo je planirano da ugleda svet nekoliko dana kasnije, ali je „poranio” i sebi zauvek obezbedio posebnost prve vrste.
I da je rođen bilo kog drugog datuma pričali bi u domu Babovićevih kako je njihov mezimac specijalan, ali kad su 7. januara 1987. na najveći hrišćanski praznik dobili dar s neba shvatili su da se predskazanje graniči sa – privilegijom.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << – Zbog te simbolike, roditelji su mi neprestano govorili da ću morati da budem odgovorniji u životnim postupcima, upozoravali kako će se svaka moja reč i(li) potez meriti, opominjali me da ne pravim gluposti, a ja sam sve vreme osećao unutrašnju snagu i vremenom postao pobožan – tako u jednoj rečenici Stefan Babović, opisuje kako izgleda život momka rođenog na Božić.
Malo ljudi zna, Partizanov prvotimac veru je spoznao tek kao tinejdžer.
– Od 14. godine prepoznao sam da je Bog svuda oko nas, ali sam tek u 17. kršten. Roditelji nisu stigli da taj čin obave dok sam bio beba, „pustili” su me tek pred punoletstvo. Još je interesantnije da sam pre toga bio sujeveran i tek sad vidim koliko mi je to smetalo.
U zemunskoj crkvi krstio ga je otac Radovan Bigović, dekan Bogoslovije.
– Interesovalo me: „Hoće li mi Bog oprostiti što sam zakasnio sa tim činom toliko godina?” Uzvratio je: „Bog sve oprašta.” Od tog trenutka postalo mi je jasno, na pravom sam putu.
A, pre toga, priznaje, nije sve najbolje razumeo.
– Pre krštenja bio sam sujeveran. Nikako nisam uspevao da se oslobodim rituala koji su proizilazili iz straha da li će na utakmici sve proteći kako valja. Zaticao sam sebe kako panično vezujem prvo pertlu na levoj kopački, smatrajući da time podižem samopouzdanje.
Sve dok to nije primetio Partizanov fizioterapeut Slobodan Branković, za koga Babović uverava da je odigrao ključnu ulogu u odvikavanju od praznoverja.
– U početku sam se opirao savetima da prekinem glupe rituale. Pitao sam se: „Šta mi ovaj čovek brani?”. Tek kasnije shvatio sam koliko mi je čika Sloba, zapravo, pomogao. Posle krštenja sujeverje je ostalo iza mene, shvatio sam – biće onako kako kaže Bog.
Ništa, ipak, ne bi uspeo bez porodice. Iako odgajan u uslovima kakve većina njegovih vršnjaka može samo da priželjkuje, uverava da je to imalo ne samo finansijske nego i vaspitne prednosti.
– Nema razloga da krijem, živeo sam u sredini koja je uvek imala dovoljno, u svakom smislu, ali nisam se odvojio od tla ni u trenutku kad sam prvi put samostalno zaradio ozbiljan novac. Jednostavno, imao sam sve i kod mene nije bila izražena želja da „podivljam”.
Važan pratilac takvog opredeljenja bili su vera i roditelji.
– Nisam dozvolio da izgubim razum, niti da preveliko samopouzdanje, usled zarade, nadjača potrebu za normalnim funkcionisanjem. Iz kuće sam poneo porodično vaspitanje i želju da pomažem drugima. Možda je glupo što javno ističem, ali ponosam sam na oca, jednog od najvećih donatora crkava u Srbiji i okruženju. Milija smatra da ovozemaljsko vreme i trud moraju da se odvoje i za Boga, za manastire, to su naša svetilišta, zato je značajnim sredstvima pomogao izgradnju manastira u Beranama. Takvi gestovi mogu samo dobro da donesu. Drugima i sebi.
Za mnoge je vera samo odbrambeni mehanizam, za Stefana Babovića nešto potpuno iskonsko.
– Vera je svuda oko nas. Verujem u Boga na najčistiji mogući način. Poštujem post, posebno uoči velikih praznika, ali s druge strane ne smatram da nam je Bog naredio da ne jedemo i živimo „na vodi”.
A, kad su u pitanju grehovi...
– Od trenutka kad se rodimo svi grešimo, bitno je samo potruditi se da to činimo što ređe.
 
NA TERENU NEMA MAME I TATE
Koliko je teško nositi prezime oca uspešnog biznismena?
– Na terenu osećam pritisak iz dva razloga: da odigram najbolje zato što sam deo Partizana, a plus znam da me svi posmatraju kao sina Milije Babovića. Ukoliko sam nekad pružio slabiju partiju, ona se baš iz tog drugog razloga naglašavala više neko nečije druge greške.
Da li je to posledica srpske učmalosti ili takvih slučajeva ima i na Zapadu?
– Svuda je tako, samo je kod nas malo izraženije. U inostranstvu kažu: „igraj kako znaš, ne zanima nas odakle si i ko su ti roditelji”. Uostalom, na terenu nema mame i tate, neko je sin vodoinstalatera, neko advokata, neko biznismena, ali na igralištu smo svi isti. Postoje samo kopačke, kostobrani i – udri! Pa, ko je bolji...

Nastavak na Sportski Žurnal...