Izvor: Politika, 10.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Represija nas neće lišiti nasilja na stadionima
Kao što je to bio slučaj i prilikom prethodnog "redizajniranja" Zakona o sprečavanju nasilja na sportskim terenima, niko se suštinski nije bavio uzrocima, već se daleko više govorilo o posledicama.
Skupština Srbije izglasala je – i to po drugi put – izmene Zakona o sprečavanju nasilja na stadionima. Primetno je da su se te promene uglavnom kretale u pravcu još pojačanije represije. Najveća zaprećena kazna, pre svega za kolovođe huliganskih grupa, iznosiće od >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jedne do deset godina. Naravno, inovirani Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim terenima postavio je kako pred klubove, tako i odgovorna lica u njima, daleko veći stepen odgovornosti. Ostaje da se vidi kakav će efekat proizvesti te zakonske mere, za koje su neki iskazali svoj stav – da su drakonske.
Ono što i ovoga puta, kao što je to bio slučaj i prilikom prethodnog "redizajniranja" pomenutog Zakona, posebno pada u oči jeste činjenica da se niko suštinski nije bavio uzrocima, već se daleko više govorilo o posledicama.
Nije teško primetiti da samo represija, ako se tu ne uključe i druge, pre svega multidisciplinarne mere, neće dati željene rezultate, neće nas lišiti nasilja na fudbalskim utakmicama.
Šta mi, danas i ovde, znamo o uzrocima sve veće eksplozije nasilja među navijačkom populacijom?
Najčešće se u svim polemikama o nasilju na stadionima, i oko njih, koristimo onom oveštalom floskulom da su i ratovi na prostorima bivše Jugoslavije počeli najavom brutalnog nasilja na stadionima u Zagrebu, Splitu, delimično i u Beogradu.
Međutim, ovde se postavlja ono krucijalno pitanje: šta savremeni sociolozi i moderna sociologija misle o nagloj eksploziji nasilja i huliganstva na našim fudbalskim i košarkaškim terenima.
Jer, ako je sociologija kao nauka okrenuta stanju sveti (dr Nikola Rot) u ovom slučaju navijača, pasivnim konzumentima sporta – šta nam ta svest govori posle svega što smo proživeli od devedesetih godina do ovih dana?
Postmoderna kulturna politika – što je odavno konstantovano – postala je poprilično fleksibilna i lako meša, po ocenama kompetentnih stručnjaka, visoke i niske žanrove, tako da se za fudbal slobodno može reći da je postao jedan od tragičnih žanrova masovne kulture.
Svet o kojem govorimo – a reč je o protagonistima nasilja na sportskim stadionima i oko njih (dokazano je da mnogi navijači i ne stignu na stadion, već svoja uzbuđenja traže u sudaru sa protivničkim navijačkim grupama) je izrazito – podeljen svet.
Prateći radove prestižnih stranih autora (Aleksandro dal Lago ili Silvio Ferara) i domaćih (Ivana Čolovića) lako ćemo se složiti sa njima – da je fudbal praktično postao spektakl bez granica. Ali, fudbal je u isto vreme i oštro podeljen svet. Pa tu imamo dva gola, dva poluvremena, dva simetrična dela terena, dve ekipe, dve grupe navijača, dve uprave.
Po istom autoru (Ivanu Čoloviću) fudbal ima i drugu vrstu podela. Kao što su nacije, države, gradovi, bogati i siromašni, itd.
U tom smislu fudbalska igra se neminovno konvertuje u suprotnost između Nas i Njih. Te dve strane su, kazali bi smo, u permanentnom sukobu. I logično je da se u tom sukobu javlja nasilje. Međutim, iako će ovo što tvrdimo delovati i kao jeres i kao paradoks – to nasilje je bitni deo fudbala, sve dok ne počne da uništava i razara samu suštinu igre. No, upravo to prekoračenje dozvoljenog – saglasna je u tome većina savremenih sociologa – postaje ključni deo igre. Prestupi i kazne, tučnjava i sve ostalo, jesu upravo oni momenti koji izazivaju najveća uzbuđenja, čak veća od golova ili promašenih šansi.
Drugo pitanje vezano za nasilje navijača na sportskim stadionima (trenutno je na udaru najviše fudbal) odnosi se na pitanje na koji način su i koliko, ratovi na prostorima eks-Jugoslavije uticali na skoro pa legalizaciju nasilja među navijačkim grupama koje smo mi, možda i olako, krstili huliganima.
Činjenica je da su masovni neredi koji su se dogodili na utakmici Dinamo – Crvena zvezda, 13. maja 1990. godine u Zagrebu, označeni kao ona najozbiljnija najava rata na prostorima bivše Jugoslavije, ali... Niko do kraja nije osvetlio pozadinu tog sukoba – da li su oni, primera radi, bili nekakav spontani izliv netrpeljivosti između hrvatskih i srpskih navijača, ili, pak, organizovana politička provokacija.
U ne tako davnoj prošlosti, lako ćemo se toga prisetiti, korišćeni su navijači i u masovnim demonstracijama, naročito pojedinih stranaka i ekstremnih političara. Pa smo tako dobili i nekakav novi vid sportskih i fudbalskih "fanova": "navijače – ratnike" i "navijače – demonstrante".
Ovde se, sasvim izvesno, može govoriti i o formiranju treće grupe navijača – profesionalaca, plaćenih od klubova da štite interese određenoj klupskoj oligarhiji.
Ta grupacija navijača je uzurpirala još jedno pravo koje nikeada nije imala – da vode klupsku politiku, otvoreno ili na sofisticiran način.
Jednu stvar je ipak potrebno uvažiti: nije se nasilje na fudbalskim terenima i oko njih "rodilo" samo od sebe. Njemu su, tom nasilju, kumovali mnogi: ratovi, nasilje u društvu, nacionalizam i šovinizam koje na vreme nismo umeli da prepoznamo. Ali to nasilje se, hteli mi to da priznamo ili ne, začinjalo i u Skupštini, u učionicama, medijima, pa i u crkvi.
Ko to neće da vidi, i da prizna, taj je sebe automatski diskvalifikovao iz polemike o nasilju na terenima. Nasilju, koje neće i ne može biti rešeno samo radikalnim zakonskim odredbama.
Pavle Simić
[objavljeno: 10.10.2007.]
