Izvor: Politika, 20.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razbili bismo „tim snova” iz 1992.
Dušan Ivković, selektor košarkaša Srbije, govori o nezaboravnoj reprezentaciji Jugoslavije koja se, zbog rata, nije srela sa Amerikancima na Olimpijskim igrama u Barseloni. – Da li se Medžik Džonson zaista plašio Jugoslavije...
Stručni štab najslavnije košarkaške reprezentacije svih vremena –Čak Dejli, Leni Vilkins, Pi Džej Karlesimo – prisustvovao je završnici Evropskog prvenstva u Rimu 1991. Veče uoči finala Italija – Jugoslavija 73:88, šef >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stručnog štaba prvog i najboljeg američkog „tima snova” Čak Dejli je na svojoj pres-konferenciji govorio biranim rečima o jugoslovenskim košarkašima, a posebno o Toniju Kukoču, najboljem igraču šampionata. Sutradan, 29. juna, dok je generalni sekretar Fibe Borislav Stanković predavao pobednički pehar ekipi koju je vodio Dušan Ivković, svet se pitao: šta može „evropski tim snova” protiv „američkog drim tima” na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992? Naša javnost se, na žalost, bavila jednim drugim pitanjem: da li će se ikada više taj jugoslovenski tim okupiti?
Vlade Divac, član idealne petorke „Evrobasketa 1991”, smatrao je tada da „plavi” imaju samo „procenat šansi da u Barseloni pobede Amerikance” koji su, zahvaljujući dogovoru Bore Stankovića i komesara NBA Dejvida Šterna, prvi put učestvovali na jednom velikom takmičenju sa igračima iz najbolje lige na svetu. Divčev tadašnji saigrač u Lejkersima iz Los Anđelesa, Irvin „Medžik” Džonson, nekoliko nedelja po završetku rimskog šampionata jednom svojom izjavom u Madridu iznenadio je javnost:
– Samo Jugoslavija može da nas zaustavi. Bilo bi neozbiljno, pa čak i glupo, ako Jugoslovene ne bismo shvatili krajnje ozbiljno. Između njih i nas će se voditi bitka za zlato. Voleo bih da se sretnemo s njima jer znam šta predstavlja njihova košarka a i cenim neke njihove igrače. Posebno bih voleo da igram protiv Divca i Kukoča.
U finalu bez fotoaparata
Iskreno mišljenje ili kurtoazija, svejedno, ali svi su tada „gutali” prognoze i izjave o susretu do kojeg nikada neće doći. Kada je finale u Barseloni bilo završeno, Čak Dejli je sa zlatnom medaljom u rukama izjavio da je „izvesno da će biti još timova snova na olimpijadama, ali da nijedan neće biti tako veličanstven kao ovaj”. Niko nije izjavio, ali se podrazumeva – nikada se neće pojaviti tako moćna ekipa u Evropi kao što je bila ta jugoslovenska...
Dušan Ivković, od pre dve nedelje opet selektor našeg državnog tima, spada u retke koji smatraju da je ta utakmica mogla da promeni tok „košarkaške istorije”. Zajedno s tom generacijom propustio je priliku ne samo da uspešno zaokruži jedan olimpijski ciklus (srebro na OI u Seulu 1988, zlato na EP 1989. u Zagrebu i Rimu 1991, zlato na SP 1990), već i da na prvom koraku uništi mit o nedodirljivosti najvećih zvezda NBA.
– Imali smo dogovor, da ako budemo na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992, damo sve od sebe da uđemo u istoriju – kaže sada za „Politiku” Dušan Ivković koji je trenutno u SAD, na Fibinom kongresu, zajedno sa Borom Stankovićem. – Siguran sam da bismo razbili američki „drim tim” sa Medžikom, Birdom, Džordanom i ostalima. Glatko bismo ih dobili. U to vreme bili smo dominantna sila u Evropi, a Amerikanci nisu bili tim, već rekreativna ekipa. Mi njihove igrače ne bismo fotografisali s klupe, kao što su to činile neke reprezentacije za vreme meča, već bismo izašli na teren da ih pobedimo. NBA bi već tada shvatila kakva joj opasnost preti od Evrope.
Na poslednja dva evropska prvenstva, u Zagrebu 1989. i Rimu 1991, „plavi” su prosečno pobeđivali sa 22 poena razlike. Poslednji put, protiv Italijana, igrao je tim: Toni Kukoč, Dino Rađa, Žarko Paspalj, Predrag Danilović, Vlade Divac, Zoran Savić, Aleksandar Đorđević, Velimir Perasović, Arijan Komazec, Zoran Sretenović, Zoran Savić (Jurija Zdovca su uoči polufinala opozvale slovenačke vlasti, pošto je zemlja već bila počela da se cepa). Narednog leta, u Barseloni, do olimpijskog zlata prošetao se sastav koji važi za najbolji u istoriji košarke – Čarls Barkli, Leri Bird, Klajd Dreksler, Patrik Juing, Irvin „Medžik” Džonson, Majkl Džordan, Kristijan Lejtner, Karl Meloun, Kris Malin, Skoti Pipen, Dejvid Robinson, Džon Stokton. Oni su u osam mečeva prosečno pobeđivali sa 43,8 poena, a najbolje su prošli Hrvati, u finalu (117:85).
Ivković drugi put bez olimpijade
Mada je jugoslovenski tim okrnjen već u Rimu 1991, mnogi su u njemu i dalje gajili nadu da će se sresti sa košarkaškim „vanzemaljcima”. Dušan Ivković danas priča kako je ta nada umrla:
– Sećam se i danas, verovatno najbolnijeg dana u karijerama svih nas. Bio je poslednji dan juna, igrali smo na jednom turniru u Monpeljeu. Odjednom sam video kako svi naši igrači uznemireno šetaju hotelskim hodnicima. Pitao sam ih šta se dogodilo, a oni su mi rekli da su čuli vest da smo izbačeni sa olimpijade. Svi zajedno smo seli na kafu... Uprkos svom tom haosu, mi smo u finalu tog turnira pobedili Grčku. Koji dan kasnije pojavila se kakva takva nada da će nam ipak dozvoliti da igramo i igrači su se ponadali. Kad mi je javljeno da je i to propalo, imao sam knedlu u grlu dok sam im to saopštavao i mislim da nisam izgovorio sve do kraja. Kao tim smo bili daleko od politike...
Od tada se mnogo toga promenilo, od izgleda i imena naše zemlje do odnosa snaga u košarci. Amerikanci odavno nisu nedodirljivi, a mi nismo više košarkaška sila. Posle debakla na Evropskom prvenstvu prošlog leta u Španiji (deoba poslednja četiri mesta, bez pobede), naša reprezentacija neće imati priliku da igra na Olimpijskim igrama u Pekingu ovog leta. Od Rima 1960. uvek smo učestvovali na olimpijadama, ako se izuzme „Barselona 1992” koja nam je uskraćena zbog političkih odluka (sankcije UN). Pred Ivkovićem je sada zadatak da se kroz niz jakih takmičenja plasira na Olimpijske igre u Londonu 2012, što u trenutku kad reprezentacija „ne postoji”, izgleda kao nemoguća misija. Novi-stari selektor ipak s puno optimizma kreće u taj poduhvat, s namerom da okupi sve srpske košarkaške snage (ovih dana u SAD razgovara s našim igračima iz NBA):
– Ranije je bilo mnogo lakše raditi u reprezentaciji. Igrači su kroz nacionalni tim postajali asovi. Nije bilo plej-ofa, Evrolige i 80 mečeva u sezoni. Bilo je mnogo više vremena za rad u reprezentaciji u kojoj se vrlo kvalitetno i mukotrpno radilo. Sećam se da je Dražen Petrović govorio da su ga pripreme na Rogli držale cele sezone. Ustvari, držala ga je atmosfera s priprema. Danas, neki igrači će do kraja leta igrati i fajnal-for Evrolige, plej-of domaćeg prvenstva, predolimpijski i olimpijski turnir i odmah posle toga početi pripreme za novu sezonu. Ostaje im malo prostora da se osveže. U ono vreme odaziv reprezentaciji je za svakoga bio pitanje časti, a ja i dalje tako gledam na to. Neki će reći, banalno: igrači su danas puni para... Veliki problem je to što imamo ogroman odliv igrača u uzrastu kada bi oni trebalo najviše da napreduju, ali i za to postoji lek. Ja sam nepopravljivi optimista. Ne pomaže nam da se pozivamo na uspehe jugoslovenske košarke, mi smo mlada država, treba da gledamo napred... Ali, ne krećemo od nule, jer imamo bogato iskustvo.
-------------------------------------------------------------------
Žal zbog Partizana i Arisa
Na pitanje koji tim u Evropi je najbolji svih vremena, Ivković odgovara:
– Milanski Filips sa Makaduom i D` Antonijem i Jugoplastika koja je harala Evropom bez stranaca, puna talenata i stručno vođena Maljkovićem. Krivo mi je što u to vreme Partizan sa Đorđevićem, Divcem, Paspaljem i ostalima, kao i Aris sa Galisom i Janakisom, nisu isplivali na sam vrh, a nisu imali manje talenta od Filipsa i Jugoplastike.
-------------------------------------------------------------------
Beograd može da postane deo NBA
Ivković smatra da „koliko naša zemlja bude napredovala, toliko će i Beogradska arena biti punija, jer nije lako privući 20.000 ljudi u zemlji u kojoj još mnogi preživljavaju”. Iako ta dvorana trenutno najmanje služi košarkašima, u čiju čast je podignuta (odluka o gradnji doneta kada je Beograd dobio organizaciju Svetskog prvenstva 1994, što je propalo zbog sankcija UN), selektor smatra da tek dolazi vreme kada bi ona mogla da postane sinonim za dobru košarku:
– Uvek sam mogao da predvidim šta će biti kroz deset godina, a sada kažem da će najkasnije kroz deceniju biti osnovana jedna NBA divizija u Evropi. U Srbiji imamo „Beogradsku arenu” za takvo takmičenje, ali da li imamo sve ostalo...
Hoćete da kažete da Beograd uz malo truda može u NBA?
– Zašto Beograd ne bi bio deo toga, ukoliko NBA dođe u Evropu...
Aleksandar Miletić
[objavljeno: 21/01/2008]
