Izvor: Sportski Žurnal, 29.Jul.2011, 18:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Radmila Parezanović: Do zlata sa jednom nogom

Dug je put do pobedničkog postolja, nijanse su te koje razlikuju i razdvajaju najboljeg na svetu od ostalih. Punih osam godina rukometašice bivše Jugoslavije su savlađivale ovu sportsku „filozofiju“, a u njenu tačnost su se uverile na Svetskom prvenstvu u DR Nemačkoj, te četiri godine kasnije u Holandiji.
Na tim šampionatima bile su nadomak cilja, nijanse su bile na strani rivala, a naše devojke su se kući u oba navrata vratile sa srebrom oko vrata.Znale su da je za najsjajnije >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << odličje neophodno izdržati minut više, sekundu duže. Ono što im je izmaklo na dva prethodna prvenstva, nije na petom Svetskom šampionatu, decembra 1973. godine u organizaciji Jugoslavije.

Legenda jugoslovenskog rukometa Radmila Parezanović Todorović (60) ima i dalje sveža sećanja na tu davnu 1973. godinu. S velikim ushićenjem, kao da se upravo sve ponovo dešava, govorila je Rada o svakom detalju koji je doveo naš ženski rukomet na vrh sveta:
– Bile smo na napornim pripremama koje su trajale tokom cele godine, sve vreme fokusirane samo na taj trenutak, na decembar i početak prvenstva... Sa nama u timu sve vreme bio je čak i psiholog Krešimir Petrović. Psihički smo se pripremale za ono što će uslediti. Svesne smo bile da ako dođemo do polufinala ili finala, da će za razliku od prethodnih utakmica, hala biti puna.
I, došao je taj 7. decembar. Počelo je Svetsko prvenstvo, domaćin je u D grupi bio sa Danskom i Holandijom. Od starta Jugoslovenke su krenule agresivno. Dve pobede na startu malo su opustile jugoslovensku ekipu. Za plasman u finale bila je neophodna pobeda nad Ruskinjama.
- „Kutija šibica”, kako su zvali halu u Zagrebu, bila je dupke puna. Igrala sam srednjeg beka, organizatora igre i šutera u isto vreme. Teška pozicija i dovoljno privčana za protivnika da me povredi. To se i desilo u prvom poluvremenu. Željna trijumfa, smogla sam snage da nastavim meč. I, pobedili smo 7:5. Koleno mi je „otišlo“ skroz, čak dva puta sam operisana, jer prvi put zahvat nije uspeo. Ligamenti su mi skraćeni. Eto koliko sam volela rukomet, posle operacija sam se opet vratila igri. Kasnije sam zbog te utakmice i dobila nagradu za fer plej u vidu statue, jer sam igrala s povređenom nogom.

Poslednja prepreka na putu do zlata bila je reprezentacija Rumunije. Megdan u krcatom „Pioniru“. Rada nije mogla da pomogne saigračicama, ali za to, kako se kasnije pokazalo, nije ni bilo potrebe.
– Finale sam provela na klupi u gipsu. Teško mi je palo što ne mogu da igram, ali Rumunija nije bila previše težak protivnik i to je bilo najvažnije. Nadigrale smo ih sa šest golova razlike (12:6). Bili smo sjajan tim na čelu sa trenerom Vilimom Tičićem.
Slavlje posle finala i istorijskog trijumfa dugo će se pamtiti i prepričavati:
– Odmah je upriličena proslava u hotelu „Srbija”, fešta je trajala do ranih jutarnjih časova. Slavilo se i narednih dana, mada sam ja mnogo toga propustila, jer sam morala da mirujem. Sve devojke su dobile na poklon zlatan sat sa posvetom. Ostale su mi uspomene sa tog šampionata, ali svakako su najvažnije neprocenjiva i neizbrisiva sećanja na sam događaj – zaključuje Radmila Parezanović Todorović.

Nastavak na Sportski Žurnal...