Izvor: Politika, 06.Avg.2013, 22:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radenković ispred Bajerna, „Bitlsa” i Dajane Ros
Bivši golman Minhena 1860 neizostavno je ime u svim analizama koje se ove godine prave u Nemačkoj, povodom pola veka od osnivanja Bundeslige
Samo jedan čovek na svetu može da se pohvali da je istovremeno bio ispred Bajerna, „Bitlsa” i Dajane Ros. To je Petar Radenković, najčuveniji golman kluba Minhen, čiju slavu u Bundesligi je dodatno uvećala muzička ploča „Ja sam Radi, ja sam kralj” koja se 1965. prodala u 400.000 primeraka. Taj singl se u junu te godine, ni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << manje ni više, našao na petom mestu 10 hitova u SR Nemačkoj, ispred „Bitlsa” i „Suprimsa” za koje je pevala Dajana Ros.
– Ta pesma je bila toliki hit da sam s njom gostovao na televizijama širom Evrope u raznim šou-programima – govori za „Politiku” Petar Radenković (79), poznatiji kao Radi u Nemačkoj, u kojoj živi već duže od pola veka. – Posle sam snimio još tri ploče, ali nijedna nije doživela takvu popularnost. Onda su mojim stopama krenuli Franc Bekenbauer, sa albumom „Dobri prijatelji ne žele da se rastanu”, i Gerd Miler sa „Čulo se bum”!
Ove godine, dok se u Nemačkoj obeležava 50 godina od osnivanja Bundeslige, prezime Radenković je rame uz rame s najvećim legendama nemačkog fudbala. Kada je Fudbalski savez Bavarske pre pet godina objavio knjigu „Minhenske fudbalske priče”, poglavlje o njemu našlo se na samom početku, od osme do 14. strane.
– Pominjanje njegovog imena budi snažne uspomene – piše na početku priče o Radiju. – Kakva su to bila vremena, na stadionu u Grinvaldu, u jazbini „lavova”. Bili su to čarobni trenuci, kada je Petar Radi Radenković odjednom, ogromnim koracima potrčao, napustivši šesnaesterac, elegantno primivši loptu umesto da je degažira, a zatim napravio piruetu i s loptom u nogama otrčao do centra. Oduševljenje na stadionu! Jedni su bili oduševljeni, drugi šokirani. Tamo dole je trener Maks Merkel skočio od besa. Radi je odigrao elegantan pas, drsko se osmehnuo i otrčao nazad, gde su ga navijači na mestima za stajanje, iza gola, pozdravili ovacijama.
– U moje vreme Minhen je bio ono što je Bajern danas – nastavlja Radenković, okružen starim prijateljima u „Maderi” koja je njegova „druga kuća” kad god je u Beogradu. – Za moju karijeru je najznačajnije to što je grad Minhen bio fudbalska provincija sve dok klub Minhen sa mnom na golu nije ostvario svoje najveće uspehe. Osvojili smo domaći kup 1964, sledeće godine igrali u finalu Kupa pobednika kupova (Vest Hem pobedio s 2:0 pred 98.000 gledalaca na „Vembliju” – prim. aut), a prvaci Nemačke postali smo 1966. Porastu moje popularnosti značajno je doprinelo i ono što sam radio van terena. Jedan sam od prvih igrača koji je imao reklamne ugovore s kompanijama, moje ime išlo je uz tekstilnu industriju, uz motorna vozila, zvali su me kad su se otvarale robne kuće. Povrh svega, imao sam sreće da moja ploča bude hit.
S našom reprezentacijom je osvojio srebro na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. Ponikao je u Crvenoj zvezdi iz koje je prešao u OFK Beograd (1952-1960) a odatle u Nemačku, na kratko u Vormaciju iz Vormsa (1961/62), pa onda u Minhen 1860 (1962-70), u koji je došao neposredno uoči osnivanja Bundeslige (1963) kao jedini klub iz tog regiona. Bajern je ušao u najviši rang tek dve godine kasnije, pod vođstvom nekadašnjeg reprezentativca Jugoslavije i igrača Partizana Zlatka Čajkovskog. Njega je nasledio Branko Zebec, takođe fudbaler „crno-belih”, a i Crvene zvezde, i član nacionalnog tima, s kojim je Bajern prvi put osvojio Bundesligu (1969).
– Bajern je danas najuspešniji i najzdravije organizovan klub na svetu, ali ne treba zaboraviti da je Čajkovski jedan od njegovih temelja moćnog Bajerna, imajući u vidu da je otkrio Gerda Milera i Sepa Majera, a da je iz omladinskog tima u prvi uveo Franca Bekenbauera. Kad je doveo Milera, zadirkivali su ga što je doveo nekog „malog debelog”. A taj mali postao je jedan od najboljih golgetera na svetu svih vremena – govori Radenković.
Kao blizak prijatelj najvećih ljudi nemačkog fudbala, pa tako i Bekenbauera, Henesa i Rumenigea, pitamo ga kako je to družiti se posle karijere s legendama ljutog rivala na terenu.
– Uživam u Bajernovim uspesima i osećam se privilegovano što sam blizak sa svim tim velikanima i što danas mogu da gledam najbolji fudbal na svetu na „Alijanc areni”. Zadirkujem ih da nisu pozvani na 50. rođendan Bundeslige, pošto za razliku od mog Minhena, oni nisu bili u njoj na njenom početku. Ali, danas se sve obrnulo. Oni vladaju Evropom, a moji „lavovi” su u Drugoj ligi.
Danas, dok se divimo Bundesligi, lepo je znati da je jedan Srbin promenio njeno lice. I bez obzira na to što Riberi i Roben imaju više od sto miliona evra, ma koliko titula doneli u Bajernove vitrine, oni nikada neće u nemačkom fudbalu imati tako uzvišeno mesto kao naš Radi. To, uostalom, potvrđuje i FS Bavarske kad u svom almanahu ističe da uz sve počasti Francu Bekenbaueru, kajzeru nemačkog fudbala, ta knjiga mora da počne sa čovekom koji je najzaslužniji za najsvetlije trenutke Minhena 1860:
– Petar Radenković, rodom iz Jugoslavije, početkom šezdesetih bio je jedna od najvećih zvezda minhenskog fudbala. Bio je kralj u mladoj Bundesligi, najbolji golman na svetu (kada je u jednom intervjuu opisivao idealnog golmana, ispalo je da opisuje sebe, pa su ga zadirkivali da je hvalisavac kao Kasijus Klej – prim. aut), poznat po britkom jeziku, miljenik publike i idol dečacima u Minhenu. I bio je to u vreme kada su se fudbaleri pojavljivali samo na sportskim stranicama, u sportskim časopisima, a ne u magazinu „Bravo” i nekoj žutoj štampi ili na društvenim mrežama. Pri tome, Radi je blistao na terenu. Voleo je šou. Danas bi bio tražen u velikom cirkusu koji se pravi od fudbala, zgrnuo bi brdo para, imao bi astronomske reklamne ugovore, gomilu poziva za gostovanja na televiziji, bio bi zvezda tok šoua. Jer znao bi uvek da nađe efektan komentar, iako njegov nemački nije savršen.
Aleksandar Miletić
objavljeno: 07.08.2013
