Izvor: MVP.rs, 03.Avg.2016, 11:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
RIO 2016: Kada te mrze, a dive ti se
Njihovu igru morate da poštujete, ali ponašanje pojedinaca iz njihovih redova na terenu ne može da vas ostavi ravnodušnima.
Spadaju u grupu reprezentacija koje volite ili mrzite. Ali, bez obzira koje od ta dva osećanja kod vas izazivaju morate da ih poštujete. Generacija koja je na izmaku donela im je pregršt radosti, ali nikada zlato na najvećoj sportskoj smotri. Oborili su gotovo sve rekorde, bacili u senku one najslavnije iz njihove istorije, ali uglavnom u neparnim godinama. >> Pročitaj celu vest na sajtu MVP.rs << Prethodna dva Olimpijska turnira završili su nastupima u finalu. Oba puta su Amerikanci bili nepremostiva prepreka. Upoznajte Špance, selekciju čija igra će vas ostaviti bez daha, a ponašanje pojedinaca iz njenih redova dovesti do ludila.
Istorijat Učešća: 11 Medalje: 3 (3 srebra) Najbolji rezultat: 2. mesto (1984, 2008, 2012)
Krenućemo od prvog Evropskog šampionata, koji je održan u Švajcarskoj 1935. godine. Selekcija Španije zauzela je drugo mesto, pošto je u finalnom susretu poražena od Letonije sa 24:18. Već naredne godine košarka je postala Olimpijski sport. Očekivalo se puno od vice-šampiona Evrope. Ali, buknuo je sukob između Republikanaca, naroda lojalnog takozvanoj demokratiji, i pristalica čuvenog Franciska Franka, koji je propagirao fašizam. Sukob je potrajao dobre tri godine, a poznat je kao Građanski rat. Usled toga košarkaška reprezentacija Španije otkazala je učešće u Berlinu, gde je trebalo da bude jedan od favorita.
Nije ih bilo na najvećoj svetskoj sportskoj smotri sve do 1960. godine, kada su završili kao 11. Ni naredna učešća nisu donela ništa po čemu bismo ih pamtili. Prvi ozbiljniji rezultat napravili su 1980. godine u Moskvi. Te godine američki sportisti nisu otputovali na Olimpijske igre i bila je to šansa da po drugi put u istoriji neka druga selekcija stigne do zlata. Svoju šansu videli su i Španci. Na svojim prvim Olimpijskim igrama, od četiri na kojima je učestvovao, ekipu je predvodio čuveni Huan Antonio San Epifanio Ruiz, poznatiji kao Epi. U polufinalnoj grupi bili su bolji od Kube i Brazila, ali to nije bilo dovoljno za plasman u finale. Ubedljiv poraz od Sovjetskog Saveza, kao i neizvesne završnice u kojima su izgubili od Jugoslavije i Italije odveli su ih u borbu za bronzano odličje. Domaćin, ekipa Sovjetskog Saveza, je bio ubedljiv, pa je španska selekcija morala da se zadovolji četvrtim mestom.
Četiri godine kasnije u Los Anđelesu konačno je došla prva medalja. Pobede nad Kanadom, Urugvajem, Francuskom, Kinom i Australijom, uz jedan poraz od domaćina, donele su Furiji polufinalni okršaj protiv Jugoslavije. Plavi su u prvom poluvremenu vodili i sa dvocifrenom razlikom, da bi na odmor otišli sa prednošču od 40:35. Usledilo je fenomenalno drugo poluvreme Španaca, koje su rešili u svoju korist sa neverovatnih 39:21, ukupnim rezultatom 74:61 savladali favorizovanu Jugoslaviju i plasirali se u istorijsko finale. Kasnije su ubedljivo poraženi od Sjedinjenih Američkih Država, predvođenih Majklom Džordanom, koji je finalni okršaj završio sa 20 poena. Pomoć je imao u Vejmonu Tisdejlu, kasnije košarkašu Indijane, Sakramenta i Finiksa, koji je ubacio 14 poena.
Rezultat susreta za zlatnu medalju bio je 96:65. Ipak, španska nacija je dobila nove heroje. Epi je na ovom turniru bio vodeći strelac tima sa 18.6 poena u proseku. Uz njega se isticao i legendarni Fernando Martin, kao i Andres Himenez. Ipak, iz ove generacije mi bismo izdvojili ime Huana Antonija Korbaljana. Učinak od pet poena, tri asistencijei dva skoka po utakmici na Igrama u Los Anđelesu nije nešto što se ne viđa svakodnveno. Ali, plejmejker koji je 1991. godine uvršten među 50 najboljih košarkaša u izboru FIBA se još više proslavio nakon okončanja igračke karijere. Naime, Korbaljan je uspešno završio studije medicine, specijalizirao za kardiologa i trenutno važi za jednog od najuglednijih u toj oblasti u Madridu.
Nakon osmog mesta u Seulu, nacija je 1992. godine očekivala da u finalu vidi prvi, jedini pravi, neponovljivi Drim tim i svoje ljubimce. Igre u Barseloni, koje su bile poslednje za Epija, su bile i poslednje takmičenje na kojem je ekipu predvodio legendarni trener Antonio Diaz-Migel, koji je nacionalni tim preuzeo još 1965. godine. Španci su se proveli kao bosi po trnju.
Raspored 7. avgust: Hrvatska (00.00č) 9. avgust: Brazil (19.15č) 11. avgust: Nigerija (00.00č) 13. avgust: Litvanija (00.00č) 15. avgust: Argentina (00.00č)
Poraz na startu od Nemačke najavio je loše izdanje domaćina. Utisak nije popravio ni minimalni trijumf protiv Brazila, jer su odmah zatim poraženi od Hrvatske. Nakon toga je usledio i debakl kada su 31. jula poraženi od Angole sa čak 20 poena razlike. Protiv Amerikanaca nisu imali šta da traže. Pobede nad Venecuelom i Angolom nisu mogle da isperu gorčinu zbog osvajanja tek devetog mesta. Najbolji igrač Španaca na ovom takmičenju bio je Đordi Viljakampa, koji je turnir završio sa prosekom od 18.6 poena po utakmici. Da je rasan strelac Viljakampa je pokazao i dve godine ranije, kada je Venecueli ubacio 48 poena, što je ujedno i rekord po broju koševa na jednom zvaničnom meču koji je odigrala španska reprezentacija.
Usledila je najbolnija tačka svakog sportskog kolektiva - smena generacija. Nije ih bilo u Atlanti 1996. godine, ali su se pojavili, doduše neslavno, na Igrama u Sidneju 2000. To takmičenje ostaće upamćeno jer je Španija naturalizovala tada 37-godišnjeg Džonija Rodžersa, čija je supruga poreklom iz ove pirinejske zemlje, u želji da ostvari što bolji rezultat. Mnogo bitnije za dalji tok priče je to što se u Australiji u dresu nacionanog tima pojavio mršavi 20-ogodišnjak, krhke građe, kasnije jedan od najboljih evropskih bekova svih vremena, Huan Karlos Navaro. Sa 9.2 poena po utakmici bio je tada treći strelac ekipe. Ipak, u poslednjem meču protiv Kine pokazao je da se na njega ozbiljno mora računati. Ubacio je 19 poena, uz po tri asistencije i ukradene lopte i najavio da stiže nova generacija španskih košarkaša, generacija koja će obeležiti godine koje su dolazile.
Novi talas je preuzeo komandu na Evrobasketu 2001, ali ih je na Igrama u Atini u četvrtfinalu sačekao Drim tim. Uprkos tome što su pružili dobar otpor nisu, mogli u polufinale.
Igre u Pekingu 2008. dugo će ostati upamćene na Pirinejskom poluostrvu. U finalnom susretu Španija je poražena od SAD-a sa 118:107. Rudi Fernandez je ubacio 22, Pau Gasol 21, a Navaro 18 poena. Međutim, to nije bilo dovoljno da se ugroze američki profesionalci, za koje je Dvejn Vejd upisao 27, a Kobi Brajant 20 poena. Srebrnom medaljom se okitio i Riki Rubio, koji je imao 17 godina i koji je tada postao najmlađi finalista košarkaškog turnira na Olimpijskim igrama. Boje Španije tada su branili i Pau i Mark Gasol, koji su postali prva braća finalisti još od 1936. godine kada su Kanadu u meču za zlato predstavljali Art i Čak Čepmen.
Četiri godine kasnije priča je bila ista. U finalnom meču Amerikanci su ponovo bili bolji. Uz rekordnih 30 poena u finalima Kevina Durenta, stigli su do trijumfa rezultatom 107:100 u meču koji mnogi opisuju kao najbolji i najatraktivniji finalni susret na Igrama ikada. Ponovo su Pau Gasol i Navaro predvodili svoju selekciju, ali im je i ovoga puta malo nedostajalo.
Sledi Rio. Navaru će to biti peti Olimpijski turnir na kojem učestvuje, čime će se izjednačiti po broju nastupa na Igrama sa legendama magične igre Portorikancem Teofilom Kruzom (nastupao od 1960. do 1976), Brazilcem Oskarom Šmitom (nastupao od 1980. do 1996), kao i Australijancem Endruom Gejzom (1984-2000). Ujedno, Navaro preti i San Epifaniju da ga pretekne na listi košarkaša sa najviše nastupa u dresu sa nacionalnim grbom. Epiju preti i Pau Gasol, ali u košgeterskom smislu. Centar San Antonija bi posle Igara mogao da postane košarkaš sa najviše poena u reprezentativnom dresu. Najveći prosek, i to ubedljivo, već je na njegovom kontu, ali 15 godina, tri meseca i 19 dana, koliko je prošlo od prvog do poslednjeg natupa San Epifanija za Španiju, i ukupno 239 mečeva donose mu prednost u ukupnom broju poena ispred legendarnog Paua.
Uz njih dvojicu put Rija selektor Serđo Skariolo, koji je tri puta osvajao evropsku krunu sa ovom selekcijom, poveo je oprobane snage. Jedan od njih je i Riki Rubio, koji je za predstojeće Igre odabrao dres sa brojem 79. Kako FIBA dugo nije dozvoljavala ništa osim brojeva od četiri do 15, ne bi trebalo da čudi da sa brojem 79 još niko nije igrao u njenim takmičenjima. Međutim, u 70 godina dugoj istoriji NBA lige kroz nju je prodefilovalo na hiljade košarkaša koji su mogli da biraju broj koji žele, a interesatno je da niko još nije nosio upravo 79.
O Serhiju Rodrigezu, Serhiju Ljulju, Rudiju Fernandezu, Felipeu Rejesu, Hoze Manuelu Kalderonu, "staroj gardi" španske selekcije, izlišno je bilo šta pričati. Vredelo bi pomenuti da će ovo biti prve Igre za Vilija Ernangomeza, od prošlog meseca novog člana Njujorka, Nikolu Mirotića, kao i još jednog novog člana NBA lige, Aleksaa Abrinesa, koji je nedavno potpisao ugovor sa Oklahomom Siti. Možda su baš njih trojica naslednici Navara i Paua Gasola i predvodnici jedne nove generacije?!
Što se same igre tiče, Španci ne komplikuju previše. Napad izgleda toliko jednostavno, a opet nezaustavljivo. Centralni pikenrol, koji kreiraju pretežno Rubio i Rodrigez, velika je enigma za rivale. Iz tog pika uglavnom odlazi pas na trećeg košarkaša, obično Fernandeza, Abrinesa ili Viktora Klavera, koji u zavisnosti od pozicije usmeravju dalje loptu ka igraču koji se odrolao iz pika ili šutiraju na koš. Sve to izgleda toliko prosto, ali je ova generacija taj napad dovela do savršenstva. U odbrani se ne libe da preuzmu sve, jer im konstitucija visokih igrača to dozvoljava. Svoje protivnike često znaju da iznenade kada nakon slobodnih bacanja pređu u zonski presing, iz kojeg se vraćaju u zonu 2-3. Iz svake dobre odbrane sledi munjeviti kontranapad, u kojem prednjači Serhio Ljulj. Toliko prosto, a surovo efikasno.
I sada, kada smo već rekli sve o njima i njihovoj slavnoj istoriji, o neostvarnoj sadašnjosti, o legendama, trivijama, taktici, ostaje nam da tako spremni i određenim znanjem potkovani pogledamo mogu li u svom 12. nastupu na Olimpijskim igrama konačno da pređu iz stanja "u samom vrhu favorita" u "osvajači Olimpijskog zlata". Za tako nešto najpre će morati da prođu grupu B, u kojoj se još nalaze: Nigerija, Hrvatska, Brazil, Argentina i Litvanija. Nakon toga je sve moguće, pa i prvo mesto. Ova generacija je to zaslužila.
SASTAV
PG: Riki Rubio (25, 193, Minesota), Serhio Rodrigez (30, 190, Filadelfija), Hoze Manuel Kalderon (34, 191, Los Anđeles Lejkers)
SG: Serhio Ljulj (28, 192, Real Madrid), Huan Karlos Navaro (36, 193, Barselona)
SF: Rudi Fernandez (31, 197, Real Madrid), Aleks Abrines (23, 198, Oklahoma Siti)
PF: Nikola Mirotić (25, 208, Čikago), Felipe Rejes (36, 206, Real Madrid), Viktor Klaver (37, 206, Barselona)
C: Pau Gasol (36, 213, San Antonio), Vili Ernangomez (22, 210, Njujork)
Selektor: Serđo Skariolo (55)
(foto: FIBA)
.jpg)
